I tako, dakle, podli i pokvareni Francuzi pobiše one silne ljude po Srebrenici i okolnim šumarcima, ili nam tako bar tvrdi Slobodan Milošević; a recite vi meni kako da čovek ne poveruje jednom tako kredibilnom savremeniku, moralnoj i intelektualnoj gromadi koja ni mrava ne bi zgazila – osim ako mu ovaj baš ne uleti pod gusenicu od tenka?! Ono, ne kažem, nije da su ti Francuzi neke cvećke: ovamo sve nešto kao vino i gitare, ljubav, pesma i plesnjivi sir, ali dobro mi znamo šta su ti bonvivani radili po Alžiru i po afričkim i ostalim kolonijama… Samo, sve mi nešto govori da – šalu i Alžir na stranu – za Srebrenicu i štošta drugo postoje mnogo bliži krivci i da ovako kolosalna bezobraština neće proći (usled posvemašnje imbecilnosti) možda čak ni kod onih koji su poslednjih meseci naprasno otkrili kako je taj Milošević mlogo pametan čovek, čim ga zatvoriš na duže vreme i pustiš ga da razmišlja. Eh, da ga je zatvorilo pre nekih tuce godina i tako podstaklo njegov burni intelektualni razvoj, možda smo mogli da izbegnemo sve ono kroz šta smo proglavinjali tokom devedesetih.
Sve se, dakle, opet vrti oko Haga. Ako duh rahmetli Vlajka Stojiljkovića gleda – odozgo ili odozdo, to već nije stvar u nadležnosti običnih smrtnika – zbivanja na matičnoj planeti Zemlji, ovih je dana sigurno imao razloga za makar delimično zadovoljstvo: u Srbiji, doduše, još nije izbio građanski rat u kojem bi Stojiljkovićevi „drugovi“ dobili priliku da ga „osvete“ i tako ispune njegovo nedvosmisleno iskazano tankoćutno političko zaveštanje, ali je zato u susednoj i bratskoj Hrvatskoj general Janko Bobetko krenuo, makar verbalno, Vlajkovim putem i obećao kako se „neće živ predati Haškom tribunalu“. Novine kažu da i Bobetka njegovo političko okruženje kuraži da ne odustane od svoje grešne namere, i da nipošto živ ne padne u ruke belosvetskim dušmanima. Prateća prigodna tirada o Zlim Imperijalistima i gnusnom Novom Svetskom Poretku u Bobetkovom je slučaju, doduše, izostala, ali nema sumnje da bi i dvostruki general (JNA i HV) u nešto drugačijim okolnostima lako obnovio gradivo: sve je to, i ovamo i onamo, izašlo iz istog umoljčanog šinjela i intelektualno se vozdizalo na istim floskulama i budalaštinama. Zato je valjda i ispalo tako pametno, da Bog sačuva.
Gornjim ću pasusom, dakako, nesumnjivo potpasti pod optužbu da „uspostavljam lažnu i neodrživu ravnotežu između (nekada) zaraćenih strana“ (ovakve paralele osobito nerviraju rodoljube s jedne i druge strane, što je dovoljan razlog da ih se što češće povlači); ovog puta, međutim, tužioci neće biti u pravu. Naprotiv, među „zaraćenim stranama“ postoji jedna fundamentalna razlika: ona za koju je igrao Bobetko mukotrpno se probijala kroz zločine do pobede, dočim se ona čije boje je, u skladu sa melodramatskim mogućnostima, branio Vlajko S., mukotrpno probijala kroz zločine do poraza. Da stvar bude još gora po ove potonje, nisu oni izgubili zato što su „zanatski“ bili lošiji, nego zato što su neovlašćeno, bez poziva igrali (i veoma se domaćinski ponašali, i erdutskog rujnog vina pili i liferovali…) na gostujućem terenu – mada oni to ne priznaju: geografija im nikada nije bila jača strana, pa su, ko lud, ko zbunjen, po vasceli dan tražili Srbiju čak po Obrovcu i Benkovcu! – što im je u celom svetu, na njihovo iskreno iznenađenje, veoma zamereno… Prekršivši tako već samim ekspanzionističkim ratom sve ljudske i Božije zakone ikada napisane, sve što su uradili nakon startovanja mašine prvog tenka i nakon prvog metka ispaljenog iz nekog polovnog „kalaša“ bio je čist višak, autentični larpurlartizam zločina. Otuda je njihov slučaj tako kristalno čist, i zato tvrdim – uprkos mnogima, čak i samom Haškom tužilaštvu – da je krivica te superstrukture (od Miloševića pa naniže) za zbivanja u Hrvatskoj, a osobito za ona u Bosni, mnogo lakše dokaziva nego krivica za zbivanja na Kosovu, gde su Milošević, Vlajko i drugari em imali nekakav formalno-teritorijalni legitimitet (što, dakako, baš nipošto ne opravdava i ne eskulpira zločine), em su na Kosovu za suparnika imali onakav isti velikonacionalistički pokret kakav su onomad i sami ustanovili boreći se za psihodelično odsanjane „zapadne srpske zemlje“. Otuda je i brutalnost i sveobuhvatnost etničke segregacije na postratnom Kosovu ista onoj kakva je bila sprovedena pri krvavom pravljenju Republike Srpske, te nakazne tvorevine čije je postojanje bazirano samo, jedino i isključivo na sistematskom zločinu gigantskih razmera.
Uvređeni i pravednički vapaji i leleci iz hrvatskog političko-medijskog mejnstrima, koji se odjednom opsetio da bi njegov život sasvim izgubio na smislu bez Bobetka u blizini, iskazuju iskrenu zapanjenost činjenicom da i ratni pobednici i oslobodioci – uostalom, ne naziva li i Milošević sebe upravo tim imenima? – mogu biti optuženi zločinci, pa makar i na osnovu famozne „komandne odgovornosti“, koja Račanu i društvu odjednom jako smeta. Hja, ako je „komandna odgovornost“ pravno uistinu tako sporna stvar, onda neka Račanova vlada bude fer pa zatraži opozivanje procesa protiv Miloševića, za koga se relativno pouzdano zna da svojim rukama nije nikoga ubio… Naravno, pod uslovom da ga po oslobađanju vrate u Hrvatsku, a ne u Srbiju! Hoću da kažem: uvredljivi su ljigavost i kukavičluk kojima novi, „postautoritarni“ politički establišmenti čuvenog BHS–trougla (plus Kosovo) prilaze nasleđu rata i zločina. Šta bi tek bilo da nema tog omraženog Haga, ne smem ni da zamislim: nema tog Masovnog Ubice koji se ne bi doživotno šepurio i paunisao beogradskim, zagrebačkim, sarajevskim i prištinskim ulicama i s punim pravom Pobednika i Oslobodioca zahtevao od snuždeno-poniznih prolaznika da mu draškaju jaja. Ovako, s Hagom, i uz sve njegovo nesavršenstvo (o kojem je pomalo neukusno govoriti iz bubašvabeće perspektive zemalja koje za sudije imaju Slavka Lozinu ili one veseljake što su sudili Klinktonu po babušnicama i pržogrncima), bar deo Bande ipak ide na višegodišnje kiseljenje daleko od kuće. A što se onog Bobetka tiče, nešto mi govori da će, svom džilitanju uprkos, taj brzo videti nekoga od ostalih junaka ove priče – ili Slobu ili Vlajka!
