Reč je o muškarcu kojega optužuju da je preterano podložan, poslušan, odan itd. svojoj ženi. Dokazi za takve optužbe nebitni su, a optužbe su najčešće plod zavisti. Naime, iz okolnosti da se muškarac tu i tamo uhvati nekog kućnog posla zavidljivci će odmah zaključiti da je papučić; naročito oni koji su bacili oko na njegovu lepu, pametnu i seksi ženu. A i oni drugi koji bi – na njegovom mestu – bili isti takvi, ako ne i gori papučići, ama nemaju papuču pod koju će pasti. Muški su uopšte svet zavidljiv i pakostan, da vam kažem.
Jednom sam tako prao prozore u jednom od mnogih stanova u kojima sam živeo, a dole, Skadarskom ulicom, prolazi pijanac i dere se: „Šta je papučiću? Prozore pereš?“ Nahranim ga govnima uredno i nastavim, jer volim čiste prozore, a onda se zamislim. Šta njega zabole što ja perem prozore? Pa se utešim: šta će mu ona njegova reći kad dođe kući tako urađen.
Uobičajena argumentacija kad nekoga nazovu papučićem je da se plaši svoje žene. A koji se normalni muškarac ne plaši svoje žene? Ima Dostojevski jednu antologijsku rečenicu, polurečenicu, u „Idiotu“: oženio se tako jedan važan general pametnom i otresitom ženom i; „… kasnije nikad nije žalio što se mlad oženio, nikad o svom braku nije govorio kao o zanosu nepromišljene mladosti i ženu je svoju u tolikoj meri uvažavao i toliko se od nje bojao da ju je čak voleo“ (kurziv je moj). Razmislite o ovoj dubokoj rečenici koja će neopreznom čitaocu lako promaći. Ima li bolje definicije savršenog braka?
Papučić je – da budemo sasvim iskreni – muškarac veoma lukav i promišljen. Pametan pritom: takvom pametnom ubrzo mu postaje jasno da je daleko lakše, prijatnije i duže živeti u skladnom odnosu sa izabranicom srca svojega ako se samo malo potrudi oko kućnih poslova i – što je mnogo važnije – njoj prepusti donošenje onih životno važnih odluka za koje je većina muških netalentovana i mnogo češće lenja i neodgovorna. Muškarci su – to smo već ovde ustanovili – lenje bube u principu; zato izmišljaju „hobije“, zato se prave da ih zanima fudbal (od čega se bogate pivari i televizije) i uopšte izmišljaju „strasti“, ne bi li našli izgovor da važne odluke prepuste ženama. Žene na to – na moje veliko iznenađenje – pristaju veoma lako; izgleda da tu dolazi do one vrste prećutnog pakta kakav, na primer, sklapaju partneri u dogovornom BDSM (sadomazohističkom) seksu: ja, kao fol, gospodarim, a ti se, opet kao fol, potčinjavaš; ko tu nad kim gospodari nije, međutim, nimalo jednostavno pitanje.
Papučić, dakle, uvažava svoju ženu i boji se nje toliko da je „čak voli“. Pakosnog Fjodora Mihajloviča na stranu, mislim da on nju voli svakako. Zato hrabro preuzima na sebe rizik od podsmeha okoline i ponaša se – kao papučić. Tako mu život postaje i lakši i duži, a okolina neka jede govna; nije to mala hrabrost. Za razliku od budala koje misle da žene preziru papučiće, istina je drugačija: papučić (svoj, a ne tuđ, molim da primetite) pojava je korisna i olakšava ženski život – ako je sve ostalo u redu, naravno.
Muškarcu je takođe lakše: sve i da prizna – kao pametni papučić – da jeste papučić, pa da onda to dopunski zakuca izjavom da „ko ne bi bio papučić sa ovakvom ribom“, opet će bolje proći od drkadžije (o njemu iduće nedelje), koji se pravi važan da kako je on „gazda u kući“, da on „nosi pantalone“ i ostale budalaštine. Drkadžijina žena, međutim, ako je dobro posmatrate, imaće smiren stav i izraz lica; poruka je jasna: ma pustite budalu da se pravi važna, znam ga kakav je kod kuće… Papučićeva žena, pak, neće biti tako smirena: na primedbu da joj je muž papučić imaće uglavnom dvostruku reakciju (u sebi barem, ali i javno). Pametna žena kazaće: naravno da jeste i nasmejaće se zajedno sa mužem-papučićem; manje pametna pokušaće da tvrdnju ospori. Biće tu onih tradicionalnih kuknjava tipa „kamo lepe sreće, sestro slatka i drugo moja; on je tiranin i paša u kući, a ovamo se pravi fini pred vama“ itd.; jevtin izgovor bez pravog razloga.
Ne razumem zašto bi se neka žena stidela od činjenice da joj je muž papučić – osim ako je ne hvata sramota na tradicionalno-patrijarhalnoj osnovi; nije nju mama tako vaspitala i već to; ona je, eto, požrtvovana mučenica, „oči gu se od testo ne vide“ (Bora Stanković, valjda), a njenoga čoveka papučićem nazivaju. Biće da je to od onog inače popularnog uzimanja uloge „žene-mučenice“, uloge veoma udobne i proširene. Sve i da ima muža korisnog i pažljivog, ona se u ulogu uživi iz banalnog konformizma i malograđanštine, pa to onda uglavnom loše završi.
Ima i glupih žena, kako da vam kažem.
