Pantalone

Pantalone su odevni predmet koji mnogo govori o svom nosiocu, bilo muškarcu, bilo ženi. Zanimljivo je da pantalone u standardnu mušku odeću dolaze relativno kasno i to iz siromašnih slojeva. Bogataši su do dobrano u 19. vek nosili pripijene i vehabijski kratke čakšire, u najbolje vreme ukrašene još i nakitnjakom kao važnim modnim detaljem. Tek razvoj konfekcijske industrije odeće donosi današnje pantalone u svim mogućim verzijama, ali – nažalost – bez nakitnjaka. Uzgred, ako je nekome baš stalo, nakitnjake (pod imenom nakurnjak) dan-danas, po ideji moje drugarice Sonje Leke, proizvodi jedna ženska zadruga pletilja u Ličkom Petrovom Selu i prodaje ih kao etnološku zanimljivost.

Pantalone se dele na obične i na farmerke (traperice, džins itd.). Obične pantalone su od štofa, lana (letnje), flanela itd. Ima i kožnih, pa vojničkih (širokih sa mnogo džepova); kožne neka nosi ko voli, poput Jure Stublića iz Sesvetskog Kraljevca; te vojničke zgodne su i praktične za razna posla. Obične pantalone, kao prvo, treba da su duboke, do struka ako može. Širina zavisi od date mode, mada su šire udobnije; tesne pantalone zatežu i od koristi su samo onima kojima fali nakitnjak, dakle neukusne su. Obične pantalone, nažalost, valja peglati: ivica „da se posečeš“ ceni se jako. U nedostatku pegle i stručnog rukovaoca istom, pantalone se pažljivo slože i stave pod madrac preko noći. U boljim hotelima koji pamte i bolje dane ima uređaj u koji se pantalone stave preko noći i uključi se struja, pa sutra budu kao nove. Dolazak sintetičkih vlakana koja se – navodno! – ne gužvaju nije mnogo promenio: sintetika je odvratna. Terital, poliester; fuj! Kad sam bio mali, Francuzi su se politički nekorektno sprdali sa španskim trgovcima na buvljacima: „Pantalones tergales, impermeables, gonflables“ (tergalske pantalone, nepromočive, naduvavaju se). Dakle, kao i uvek (dobro, ne baš uvek, ali za pantalone uvek) prirodne tkanine! Još jedna vrsta pantalona nažalost je skoro izumrla: čakšire, jahaće pantalone ili (u Banatu) „bričes“ (od engleskog breeches, čakšire). To su one pantalone koje idu u jahaće čizme i sa strane imaju „uši“ kojima se posle krpi dupe. Bile su, kao deo uniforme, u modi sve dok se drugovi komunisti negde ranih pedesetih nisu presvukli u sivi sovjetski civil i šešire. Danas se mogu videti samo na gardistima; ne sećam se da sam ih video na konjičkoj policiji. Obične pantalone, dakle, ima da budu duboke, dobro skrojene, ispeglane i od prirodnih tkanina, dovoljno dugačke, ali da se ne vuku; naravno – čiste! O manžetnama smo već raspravljali na drugom mestu. Dopuštena su dva džepa na dupetu, sa dugmetima, a mali džepić za sat obavezan je iz raznih razloga u koje nećemo ulaziti.

E, tu sad dolazimo na farmerke. O poreklu već sve znate: te platno iz Nima (odatle denims), te onaj pametni Levi Strauss iz San Franciska, te sve ostalo. To se zvalo i „kaubojke“ (u Hrvata „traperice“ dan-danas), sve od tih vesterna. Za vreme dijalektičkog materijalizma u Jugoslaviji, farmerke su bile pod osnovanom sumnjom dosta dugo kao „kapitalistički uticaj“ koji kvari decu. Jedan nadobudni doktor pisao je po novinama kako su štetne za zdravlje, jer da sapinju, ovaj, organe, je li, pa to šteti reproduktivnim svojstvima naše omladine. Mene su 1962. iz gimnazije oterali kući da skinem moje prve Lee farmerke, na koje sam bio tako ponosan, jer da se tako u školu ne dolazi. Nije pomoglo. Farmerke su nas preplavile, sa sve Džejmsom Dinom, Elvisom i svime što spada u rokenrol. Već 1973. u to me je uverio sjajni britanski pozorišni reditelj Džajls Havergal, koji je došao na Bitef: pojavio se na svečanom koktelu u smokingu, leptir-mašni i otrcanim, čistim nebesko plavim farmerkama; izgledao je odlično. Farmerke i pristojan sako s kravatom ne svađaju se.

Tu sad ima jedan problem: farmerki ima raznih – lepih i ružnih, loših i kvalitetnih, ukusnih i neukusnih. „Dizajnerske“ farmerke tu ne znače ništa: iste su kao i druge, osim za snobove; novopazarske umeju da budu i lepše i ukusnije – za mnogo manje para. Lično sam pristrasan prema Levi Strauss, jer spadam u njihove standardne mere i ne moram da ih probam. Osim toga – traju. Crne 501 idu uz sve i uvek i toga se držim. Plave farmerke nekada su bile jako na ceni kad su nove i tamno plave; onda su moji drugovi iz gimnazije počeli da ih satima ribaju u kadi oštrom četkom, ne bi li ličili na Džejmsa Dina. To je preterivanje: plave farmerke treba nositi i prati dok ne izblede kako i gde treba. Danas devojke cene rupe na kolenima, ali šta ja tu mogu? Bolje bi im bilo da razmisle o glupoj novoj modi niskih strukova (da im se vidi pupak, ako može i sa pirsingom). Naime, farmerke na kukovima spadaju uz idealan struk i bokove – što je retko. Češće se curama malo preliva masno tkivo. Prave farmerke za žensko čeljade su duboke, do tankog struka ispod kojega se umilno širi savršeno dupence; uostalom, pogledajte stare filmove sa Džejn Fondom, ženom kojoj farmerke stoje najbolje na svetu.