Pre tačno sto trideset godina, 1883, 14. marta, na dan kada se ovaj broj „Vremena“ pojavljuje na kioscima, u Beogradu je zazvonio prvi telefon. U nedavnom feljtonu „Politike“ kaže se da je tadašnji ministar vojni smatrao da mu takva komunikacija ne treba budući da ima konjanike koji u svaki kraj grada stignu za tri minuta. Ipak, telefonija je proradila između nekoliko ključnih institucija u zemlji (Dvor, Narodna banka), ali do kraja 19. veka u Srbiji nije bilo moguće skupiti ni trideset privatnih pretplatnika.
Uz takvu tradiciju ne treba da nas čudi što je do pre samo neku godinu u Srbiji bilo takozvanih „dvojnika“, odnosno pretplatnika prikačenih na istu liniju. I da su ih razdvajali u trenutku kada se u svetu naveliko vodila rasprava o tome da li je fiksna telefonija na umoru.
Povod tih crnih slutnji je to što je mobilni telefon više od sredstva za komunikaciju na daljinu, dok fiksni telefon, sa izuzetkom faksa i sekretarice, tu ulogu nikada nije preskočio. Iako je to tehnologija dopuštala, fiksni telefon nikada nije dobio funkciju slanja poruka, pa ni video-telefoniranja. Za to vreme mobilni telefoni pretvarali su se u mini računare, fotoaparate i novčanike.
Najbitnija razlika je što je mobilni telefon lična stvar, za razliku od fiksnog koji pripada širem krugu ljudi. Fiksni više i ne umemo da koristimo, to jest ne snalazimo se baš najbolje kada okrenemo broj a na drugoj strani se ne javi tražena osoba već neko treći s kojim takođe treba voditi nekakav razgovor. A sporan je i izraz „okrenuti“, koji pripada vremenu brojčanika koji se vrte i koji su danas mahom neupotrebljivi na centralama sa tonskim biranjem.
Lični telefon, naročito onaj s kojeg može da se plaća, ima i zaštitne elemente, šifre i kodove koji sprečavaju da ga neko drugi zloupotrebi. Naročito su u tome uspešni Android telefoni. Zato je sa velikim interesovanjem primljena vest da su nemački istraživači uspeli da otključaju android telefon resetovanjem (uslovno govoreći). Zapravo, da bi mu sačuvali neophodne podatke, koji se brišu iz privremene memorije prilikom uključivanja, držali su ga u zamrzivaču sat vremena čime su usporili to brisanje. Potom su ga, tako ledenog, šokirali kratkim vađenjem baterije (na manje od pola sekunde), i podigli u modu koji im je omogućio da prepišu podatke koji bi trebalo da im budu nedostupni. Ovo je uprošćen opis, a zainteresovani mogu detaljno (i slikovito) da se informišu na www1.informatik.uni–erlangen.de/frost.
Dakle, da biste saznali nečije tajne, potrebno je da na par sati imate u rukama njegov aparat, bez obzira kako je zaštićen. Ovo je veoma važno za forenzičare i detektive, koji do sada nisu mogli da prodru u telefonske tajne osumnjičenog, sem ako ga ne ubede da im sam oda šifre.
Dovitljivci kažu da je i to moguće, samo je potreban nešto veći zamrzivač.
