Oružje, podrazumeva se vatreno, spada u muške stvari, nekako po definiciji, samo od sebe. Nije da neke žene nisu vične oružju (treba li da vam pomenem Jasnu Šekarić?), ali čisto statistički, reč je o muškim poslima.
Pre svega, treba znati da je ovaj region temeljito zagađen vatrenim oružjem posle nekoliko ratova i slavnih kapitulacija nekoliko velikih vojski, od 1912. do 1999. Moderno vatreno oružje, da kažemo od 1900. nadalje, većinom je visokog kvaliteta i – uz umereno korišćenje i dobro održavanje – trajaće doslovce večno. Oprezni i nepoverljivi Balkanci vazda su čuvali i skrivali oružje „za ne dao Bog“; obično su bili u pravu.
To sve, ukratko, znači da je broj cevi (dužih i kraćih) u pretežno ilegalnom vlasništvu građana povelik; niko se ne usuđuje da iskreno proceni odnos registrovanog i ilegalnog oružja, ali računajte na barem 5:1 u korist ilegalnog. To se oružje vuče po kućama i skoro isključivo briga je muškaraca.
E, sad: svoj našoj „junačkoj i ratničkoj tradiciji“ uprkos, kultura bezbednog rukovanja i ispravnog održavanja i čuvanja vatrenog oružja ovde je na mizernom nivou. Zato se sada time i bavimo. Kao autor tri knjige i stotinak članaka na tu temu (dakle praktično klasik), godinama sam skupljao novinske vesti o slučajnim incidentima (nehat, kad nenamerno pogodite drugog; i zastrel, kad samog sebe pogodite), sve u nameri – od koje nisam odustao! – da objavim kratku i jasnu brošuricu o bezbednom rukovanju vatrenim oružjem i njegovom ispravnom održavanju. Već sam bio u nekim prvim pregovorima sa tadašnjim SSUP-om, ali se ta savezna država sprcala, a ove nove to nije zanimalo (niti bih ja s njima bio radio).
No, dakle: vatreno oružje služi pre svega za ubijanje ljudi i tu je neprevaziđeno. Ni automobil mu nije ravan. Na tu rečenicu u jednoj od mojih knjiga, u poglavlju o bezbednosti, jedan recenzent, inače inženjer, imao je primedbu: da on ne bi na tom ubijanju insistirao, e da se mladi policajci i vojnici ne potresu; primedba je bila odbačena. Razni pištolji i puške koji se vuku po tolikim domaćinstvima, dakle, ozbiljna su opasnost u neveštim rukama. Vatreno oružje efikasno je i nepristrasno: ubije svakoga u koga opali, gazdu, dete, rođaka, prijatelja i nedužnog prolaznika. A opaliće ako se na njega ne pazi brižno i savesno i ako se neoprezno njime rukuje.
Kao prvo, oružje se u kući drži zaključano i ispražnjeno; ako može i rasklopljeno; municiju valja držati posebno zaključanu. Lovci, zbog stalnog rukovanja, ta pravila nauče brzo – ako ih nauče, to jest, u šta nismo sigurni. Službena lica koja oružje duže po prirodi posla nešto su vičnija osnovama bezbednog rukovanja i čuvanja, mada i njihova obuka, taktika i doktrina imaju opasnih nedostataka, ali to je druga priča. Njihov problem je što kad im pištolj treba – treba im odmah, ali to je opet druga priča.
Deca su glavni problem; ljubomornoj ili zlostavljanoj ženi dovoljno je i sekirče. Ne padajte u zabludu da oružje možete sakriti od dece: od njih ništa ne možete sakriti, pogotovo ne među posteljinom i gaćama, što je uobičajeno skrovište naivnog Balkanca. Jedan poručnik njujorške policije (NYPD) s kojim sam taj problem razmatrao rekao mi je da je svoga klinca odvikao tako što ga je odveo na policijsko strelište i dao mu da opali nekoliko metaka iz službenog revolvera .38 specijal; kaže da se klinac tako prepao od trzaja i buke, da ga više nije zanimalo. Važno je, kaže, deci demistifikovati stvar i objasniti prirodu oružja. Možda.
Veći problem su odrasli, pošto su nedostupni razlogu i objašnjenju. Svi sve znaju, pa tako u mojoj pomenutoj zbirci nesrećnih slučajeva imam primere u koje ne biste poverovali, ali da sad ne gnjavim s tim; sve sami kandidati za onu Darvinovu nagradu, samo kad ne bi ubijali i ranjavali još i nedužne ljude. Treba pritom imati u vidu i okolnost da su mnogi komadi oružja kod građanstva trofejnog porekla, dakle često nepouzdani, loše ili nikako održavani i neprovereni kod stručnjaka. A tek trofejna municija: različita punjenja, pri kraju rata još i sa korozivnim kapsulama, notorno nepouzdana. To su stvari o kojima savestan muškarac, ako već drži oružje u kući – što ne savetujem! – mora da misli. A tek nošenje oružja na sebi! Pitajte Žarka Lauševića, uostalom: da nije imao pištolj, on i brat popili bi batine i molim. A tek šenlučenje na svadbama i ostalim prigodama: svako malo neko strada.
Meni povremeno kažu da „volim oružje“, što me razbesni. Ne, ne volim ga; poznajem ga, a to je drugo. Oružje, kao i neke druge stvari, spada u one pojave koje što bolje poznaješ, to ih manje voliš. Ja oružje iskreno mrzim. Ko se još odbranio pištoljem? Sećate li se onih ubistava iz krvavih devedesetih godina? Skoro svaki umetnik imao je oružje na sebi, a dobar deo onih važnijih i telohranitelje. Pa šta je bilo? Puna groblja naoružanih.
Najbolje je oružja se kloniti ili ga jako dobro poznavati, što traži izvestan napor, ali ne baš toliki.
Najbolje od svega je nemati ga.
