Još su jedva dve sedmice ostale do izborne tišine pred lokalne izbore drugog juna. U natezanju oko „bojkota“, promena zakona, prikupljanju potpisa i mučenju sa listama – kampanja opozicije nije ni počela.
U opozicionoj čaršiji se i dalje priča o „bojkotu“ kao opštem fenomenu, iako on delimično postoji samo u Beogradu i tamošnjim gradskim opštinama. Onde, dakle, gde bi šanse za pobedu trebalo da su najveće.
I zagovornici bojkota i najmoćniji mediji koji nisu pod kontrolom vlasti ponašaju se kao da to nije slučaj, kao da je bojkot opšti te su oni koji izlaze na izbore – verolomni.
Ovi koji su „izabrali borbu“ ne ostaju dužni. Na obe strane se implicira da ovi drugi „rade za Vučića“ ili da su mu barem „korisni idioti“.
Reklo bi se čudan odnos ljudi koji su do juče sedeli za istim stolom. Iako nisu jedni o drugim imali bogzna kakvo mišljenje, delovalo je da su prepoznali da ima viših interesa. Ali, oštre sujete lako su probile tu tanku pokoricu.
Vučića žulja bojkot, ali koliko?
Na sve to došao je čudnovati utorak u kojem su liste opozicije po Beogradu padale kao kruške.
Ispostavilo se da su negde prišli granici diletantizma ili prevelike hitnje, svejedno, te su predavali neuredne liste. Drugde se vlast – koja je već kandidovala niz fantomskih lista i tako stekla većinu u izbornim komisijama – svojski potrudila da im zagorča život.
Kad su pripretili bojkotom, liste su im naprasno odobrene.
Nikad nije bilo pitanje da li bi Vučića žuljao totalni bojkot – jer, žuljao bi ga sigurno.
Pitanje je da li bi ga žuljao toliko da bude spreman da popravi izborne uslove do mere u kojoj to već liči na slobodne izbore. Bojkotaši su tvrdili da je bio pečen. Bojkotbreheri da Vučić to nikada neće učiniti već da se mora tući i ovako.
Razišli su se, dakle, u prognozi. A kako neko lepo reče, prognoze su u redu pod uslovom da se ne odnose na budućnost.
Još samo malo vremena
Teško je reći koja je strana odlukom da izađe na izbore odnosno da bojkotuje Beograd preuzela na sebe veći politički rizik.
Ovi koji idu na glasanje trpeće i dalje optužbe da učestvuju u „Vučićevoj predstavi“ i „daju legitimitet režimu“. Ako ipak prođu dobro na izborima, onda bojkotašima preti političko izgnanstvo.
Najverovatnija je treća varijanta, srednja, u kojoj će odgovor na pitanje „ko je u pravu“ biti odložen za ko zna koliko. A ove dve strane će, gutajući sujete, morati opet da se sretnu kod onog višeg interesa.
Moguće da je sadašnja podela produžila politički život Vučiću, mada ni to nikada nećemo tačno znati. Biće izbora i posle drugog juna, videćemo pod kakvim uslovima.
Ali, do drugog juna opoziciji valja – svuda, ne samo u Beogradu! – uraditi šta se može.
Moguće da nisu računali na ovakve peripetije. Na bočni vetar od dojučerašnjih koalicionih partnera ili to da će najveći mediji naklonjeni opoziciji nimalo suptilno podržavati bojkot.
Na to da će Vučić igrati igre, podmetati liste, otezati procedure, deliti ionako podeljenu opoziciju – na to su sigurno mogli računati. Sad treba da pokažu da li su iole bili spremni ili su gologuzi krenuli u koprive.
