Opozicioni lideri se pozivaju na rezoluciju Evropskog parlamenta i izveštaj posmatračke misije ODIHR i, manje-više, poručuju da zbog međunarodnog pritiska mora do dođe do poboljšanja uslova pod kojima će biti ponovljeni vanredni beogradski i održani redovni lokalni izbori, oni koji su preostali.
Predsednik Stranke slobode i pravde Dragan Đilas, tako, ne isključuje ni bojkot ako izbori ponovo ne budu bili fer i slobodni ili budu održani u praznično nevreme, a to je izjavio i predstavnik ProGlasa Gojko Božović.
Pritom je nejasno odakle bilo kome ideja će Aleksandar Vučić svojim političkim protivnicima, koje tretira kao državne neprijatelje, tek tako predati vlast u Beogradu u ruke, jer tačno to bi značilo bilo kakvo suštinsko poboljšanje, to jest normalizacija, izbornih uslova. Biće, naravno, kozmetičkih promena, kao recimo da se konačno invalidima omogući pristup biračkim mestima.
A ako bude procenio da će dobiti koji procenat raspisivanjem izbora za 28. april, biće održani baš tada. Moguće i da bi odahnuo da Srbija protiv nasilja pozove na bojkot beogradskih izbora i preda mu vlast bez borbe iz koje bi izašao prljaviji nego nakon 17. decembra.
Opozicija ne bi smela da potencijalnim biračima uliva lažnu nadu izjavama da Vučić pred lokalne izbore nešto mora, jer ako se sve svodi na pritisak spolja, nije baš sigurno da će morati iz više razloga.
Prvo, veoma je malo vremena ostalo; drugo, lokalni, pa i beogradski izbori, u Briselu i Vašingtonu nemaju istu težinu kao parlamentarni; treće, imaće u Beogradu dovoljno lažne opozicije, ako zatreba, ofarbao bi režim već taj bojkot tako da se boja ne izliže dok se ne završe sve vidljive i zakulisne radnje oko megalomanskog projekta EXPO 2027.
Nema u opozicionim porukama trenutno dovoljno borbenosti, a samo zarazna spremnost na izborni okršaj opozicionih lidera može kod većeg broja birača da probudi veru u smenu vlasti i motiviše ih da odu do biračkih mesta.
Sve ili ništa
Ako se već neko poigrava idejom bojkota beogradskih izbora, onda bi morao da pozove i na bojkot svih preostalih lokalnih izbora i da ide do kraja pretnjom izazivanja opšte krize, izlaskom novoizabranih poslanika iz Skupštine Srbije, masovnim protestima, blokadom zemlje, ako postoji procena da bi se nezadovoljni građani u dovoljnom broju priključili ovakvom vidu vanparlamentarne borbe – svom šikaniranju prorežimskih medija kojem bi bili izloženi, pretnjama otkazima i drugim vidovima odmazde sa vrha vlasti uprkos.
Pa kud puklo, da puklo.
Ovako, polovično, beskrvno pretiti samo bojkotom beogradskih izbora i stavljati ulog na nesigurnu kartu evropskih zvaničnika i institucija, ne čini se baš produktivnim.
Kamo se denula borbenost
A ako opozicija odustane od ideje bojkota lokalnih izbora, a bez velike mobilizacije u društvu oni nemaju mnogo smisla, trebalo bi što pre pristalicama da saspe istinu pred oči: neće uslovi za izbore biti bolji, ko zna kakve se još nove mahinacije spremaju.
I uz to bi lideri opozicije trebalo onda da pošalju ohrabrujuću poruku: da pozovu pristalice i sve nezadovoljne da zajedno krenu u pobedu, da objasne da pokret ili lista sa imenom Vučićevim kao perjanicom ne može da ih porazi u Beogradu, Novom Sadu, Nišu… ako zbiju redove i sve mobilišu što se mobilisati dade jer da će ih onda biti više svim prevarama i štelovanju u korist vlastodržaca uprkos.
Ovako, reč koju šire predstavnici opozicije, otkako je izvesno da će beogradski izbori biti ponovljeni, ne može nikako da naiđe na pozitivan odjek u biračkom telu kome se obraća. Zvuči gubitnički i demorališuće.
