Pre nekoliko nedelja, možda i meseci, vreme mi izmiče u nejednakim i neravnomernim jedinicama, bejah što sam mogao svestranije obradio običajno pravo da pošteni nalazač ma čijeg izgubljenog novca bude nagradno prekomandovan u policiju, objasnio sam bio i zašto, policija lokalne heroje i takoreći udarnike poštenja nagrađuje, prima ih u svoje redove reklamirajući time i samu sebe: nema poštenja bez policije, ni policije bez poštenja…
Prvokooptirana beše šankerica iz Kraljeva, ubrzo joj se nakon istovetnog podviga pridružio mladić iz Novog Pazara; ukazao sam na moguće zloupotrebe policijske dobrovolje da zaposli u MUP-u svakog poštenog nalazača, nađu se dvojica varalica, jedan namerno izgubi novac, drugi to nađe i vrati mu, slobodni mediji stvar obnaroduju, i eto nalazaču zaposlenja u miliciji, bio sam doterao dotle da bih sam ja svoje vlastite pare mogao tobože naći (recimo u pošti, tamo gde visi tabla sa poštanskim brojevima, gde možete na kosoj ravni da napišete adresu i gde su javni telefoni sa kojih više niko ne telefonira) i odneti ih u najbližu polic. postaju: evo, našao sam ovu koverti, nisam ni brojao, ne treba mi tuđa muka, nije važno moje ime, samo da vi uđete u trag vlasniku, ali ako zakon to zahteva – zovem se tako i tako… Uglavnom ja za dvanaest i po hiljada evra ne podmitivši nikoga kupim sebi radno mesto i u policiji dočekam penziju, i tu sam dakle situaciju obradio, a život me je već prevazišao i ukazao na moj propust – šta ako čovek već zaposlen u policiji nađe zaboravljeni novčanik pun strane valute i bonova za benzin, pa ga fino vrati vlasniku čije ime lako nađe u istom novčaniku?! Što se sve baš i desilo pre neki dan u Novoj Crnji! Kako postupiti sa tim policajcem?! Ostaviti ga na istoj nezavidnoj dužnosti znači dovesti ga u neravnopravan položaj sa Kraljevčankom i Novopazarcem, ali kuda naviše s njim?! Premestiti ga u neku granu vlasti koja bi bila još poštenija od policije, gde je to, BIA, Javno tužilaštvo, Trgovinski sud, Sveti Sinod, Krunski savet, SANU?!…
Osvedočeno pošteni nalazač u policijskoj uniformi izdvojio se od svojih kolega pozornika: potonji bi najverovatnije i sami isto tako postupili, ali nisu, nisu imali sreće, ili nisu imali takvu moć opažanja, da uoče nečiji zaboravljeni novčanik, kofer u kome su kao na filmu naslagane divotne banknote, ili ubogu bošču u kojoj se ma koliko neuglednoj krije pozamašna svota novca. Dakle, ako za polismena iz Nove Crnje nema prekomande u neku još višu etičku sferu, morao bi biti unapređen u samoj policiji, zaslužio je povišicu i titulu koju kreativni tim MUP-a ima što pre da smisli…
Ovako divan rasplet ne bi u Nemačkoj bio baš moguć, evo zašto, naš heroj opazio je novac u pekari, gde je ušao da kupi doručak, možda i da doručkuje na licu mesta: naši policajci pogotovo zimi navraćaju u lokalne SUR da nešto prezalogaje ili gucnu (cugnu), u Nemačkoj nisam nikad to video: možda sam svojevremeno i primetio nekog američkog vojnika u baru, ali domaćeg to jest nemačkog policajca nisam u pivnici nikad video. Ne znam je li tamošnjim pozornicima i interventnim brigadama zabranjeno da jedu i piju sa civilima, turistima i drugim namernicima – ne bih da sad to napišem pa da me neko iz vrha tamošnje policije demantuje i ismeje, a ja da pišem ispravku i izvinjenje – ali sam iz Nemačke poneo snažan utisak da policija ulazi u kafane, pekare, kladionice ili čajdžinice samo ako interveniše, ako nekoga tamo mora da legitimiše i liši slobode zlatne.
Ali to je tuđina, germanski duh, željan da razvrstava i razdvaja sve živo, kod nas se sfere saborno prožimaju: sedeći u restoranima i kafeima policajci predupređuju pukim svojim prisustvom i autoritetom uniforme i samu pomisao na nasilje i na kršenje zakona; ponekad imam utisak da gazdi možda i ne plate, ma nek ste vi meni živi i zdravi, svratite u svako doba…
Nalazač iz Nove Crnje nije bio u mehani, nego u pekari, što je kudikamo čednije, ali nemačkog policajca nisam video ni u pekari, taj ako nije fruštukovao u vlastitom domu ili u policijskoj kantini, ima da gladuje i žeđuje do kraja smene! Tamošnji kreatori državnog imidža policajce javnosti predstavljaju kao bića s onu stranu metabolizma, prikazuju ih kao stvorenja koja osim za red, mir i zakon nisu nizašta zainteresovana! Zaista ne znaš gde nemački policajac jede, gde utoljava žeđ, gde navraća u WC…
Ali v takom sluchae tamošnje ministarstvo mora biti troši silan novac na armiju policajaca u civilu. Koji nose kožne jakne, lance, ili skupa odela, policija im plaća tetovaže, pank-frizure i slično, samo da bi se ovi neopaženi ubacili međ civile (u koje dabome spadaju i profesionalni prestupnici i grešni amateri koji bi se ugledavši tuđ smotuljak sa novcem hitro osvrnuli levo-desno i strpali ga pod pazuho te prekrili mantilom).
Ko od nas nije ovde video patrolu raspojasanu u nekoj gostioni, ali kako da miliciju tu ne vidimo kad smo je donedavno i zvali narodnom!? Narodna je bila i vojska, prestala je da bude oslobodilačka, ali je nastavila da potiče iz naroda i da deli s njim i dobro i zlo, tako je i sa policijom, jeste se zvanično odrekla svog narodnjaštva i zove se suvoparno, visokoparno ili prosto POLICIJA, ali je i dalje narodna, za stanovništvo nema veće sreće nego kad u anketi „kome najviše verujete?“ može da zaokruži voljene institucije: Crkvu, Armiju, Policiju te Akademiju lepih umetnosti i lepih nauka.
