On i Đinđić, linije bez ukrštanja

Izveštaj s prve linije: on je neumoran, a mi smo se smorili. On pravi štetu, ali mi smo krivi, jer bez nas to tako ne bi išlo. On proizvodi ogromnu količinu aktivnog Ničega, a mi je nedemontiranu puštamo da odjekuje etrom. I onda, normalno, ona punim kapacitetom eksplodira ovoj zemlji u lice, a mi za to vreme „gledamo svoja posla“, mada je sve nejasnije koja su to posla. A zašto to radimo, odnosno ne radimo? Neki su se uplašili, drugi su se priklonili, treći su oguglali – takvih je najviše. I zato mu sve prolazi, jer najčešće nema ko da mu kaže: hej, Šćepane Mali, ajd ne proseravaj se toliko, smanji doživljaj…

Izvinjavam se na vulgarnosti, ali ona je samo izvedeni supstrat filozofske metodologije Harija G. Frankfurta, autora kultne studije O proseravanju (On Bullshit), dostupne i na srpskom (v. Vreme br. 848). Frankfurt, naime, proseravanje iliti bullshit prepoznaje kao ključnu verbalnu (piro)tehniku demagoga i opsenara savremenog doba. Šta je bullshit? To je verbalni niz smešten s onu stranu istine i laži, jer je prema samim kategorijama istine i laži savršeno indiferentan: poslužiće se bilo čime – čak i činjenicama, ako baš ne ide drugačije – što mu trenutno ide u prilog. U suštini, bullshit ukida svaku čvrstu referentnu vezu sa stvarnošću. Laž je opozit istini, ali bullshit je opozit i jednom i drugom, jer se na njih više uopšte ne obazire: on naprosto rasterećeno trtlja ono što mu u datom trenutku dobro zvuči. I, da vidite, to može i veoma dugo dobro da prolazi kod neznavenih i naivnih, jer „normalan čovek“ ima ugrađen perceptivni limitator za bullshit, on čestito i glupavo veruje da „niko ne bi mogao tako nešto da kaže, a da nije istina“. Nozdrve mu prepoznaju miris bullshita tek kada s tim saznanjem više ništa korisno ne može da se učini.

Kako god, nedavno je dao intervju Kuriru, na tri-četiri strane, tri su novinara poslali na njega, ali je on junački odoleo. Radio je što i obično: hvalisao se, što direktno, što kroz onu osobito podmuklu formu kvaziautoironičnog prenemaganja, i žalio se na nas ostale, nedostojne, koji ne podržavamo njegovu veličinu.

I tako je, meždu pročim, izgovorio i onaj svoj refren „Svojim političkim protivnicima kažem da ne mogu da me pobede jer ne mogu da rade“, na šta je dobio repliku „Pa i vas kritikuju da nemate ni dan radnog staža van politike“. Na to je usledio odgovor: „Ti ljudi, na primer, nisu kritikovali Zorana Đinđića, koji nema ni dan radnog staža. To pokazuje da ne znaju šta je beruf, poziv, posvećenost, jer hoće samo da se dočepaju nečega.“

E, tu prestaje šala, tu oćutati znači saučestvovati. Tu, gde baronisanje o sebi prerasta u toksično mašćenje o drugom, nemoćnom da se brani. Ne znam kako se može preći preko ovoga, a očuvati elementarno samopoštovanje?

Zoran Đinđić počeo je profesionalno da se bavi politikom tokom devedesetih, kao visoki funkcioner, potom i predsednik Demokratske stranke. Tada je bio star četrdesetak godina. Pre toga bio je univerzitetski profesor, te naučni saradnik u odgovarajućim institutima. Filozofiju je doktorirao sa 27 godina, u Konstancu, kod Jirgena Habermasa. Sada vas molim da prethodnu rečenicu pročitate još jednom, s razumevanjem! Petnaestak godina pre profesionalnog političkog angažmana bio je poznat, priznat, cenjen i uticajan filozof – autor nekoliko vrlo zapaženih studija – i politički teoretičar, publicista, polemičar, disident. Osuđivan u jednopartijskom režimu još 1974. – ne zato što se mlatio po stadionu s drugim bilmezima, nego zbog slobodarskog političkog angažmana! Bio sam klinac, ali tokom čitavih osamdesetih pratio sam rad Zorana Đinđića, čitao povremeno u NIN-u njegove sjajne osvrte na nemačku i evropsku filozofsku i političku scenu, čitao njegove briljantne političke analize u „Književnim novinama“, „Stavu“, „Borbi“, „Oslobođenju“, „Mladini“ i drugde. Da je hteo da se devedesetih profesionalno angažuje u novinama, niko osim Stojana Cerovića ne bi mu bio ni do kolena! Daleko od toga da i čisto formalno „nije imao ni dan radnog staža“, ali mnogo bitnije je ono suštinsko: Zoran Đinđić bio je ostvaren čovek, briljantan u stvarima kojima se bavio. Da je umro na dan osnivanja Demokratske stranke, Đinđić ne bi umro kao anonimus, nego kao značajan teoretičar i analitičar mlađe generacije, izuzetan pojedinac dostojan svakog respekta. To je bio Zoran Đinđić, u „nultom danu“ profesionalnog političkog života.

A šta imamo na drugoj stani? Pa, kako bih vam rekao… Ništa. A i ono što imamo – bolje da nemamo. Tipa koji izvan politike nije radio ništa, a u politici je radio samo štetne stvari. Sve dok se nije „promenio“ (otkad uporno javno čestita sebi na tome). Pa nas sad njegovi adlatusi tunjavo kinje i kinjavo tunje da smo baš đubrad što nećemo da mu priznamo da se promenio, i da ga privijemo na srce. Međutim, finta je baš u ovome: nije se promenio, samo je promenio priču. Sam je, međutim, ostao isti: baroniše, petlja, mulja, masti, mistifikuje. O sebi i o drugima, stalno, bestidno, kad i gde god mu je zgodno. Sad se ponovo uhvatio Đinđića, a njegov i Đinđićev život, politički i vanpolitički, ne da nisu srodni, nego ne mogu biti suprotniji, ne samo „ideološki“ nego i doslovno biografski. Te dve linije života ni na kraju svemira se neće sresti i ukrstiti. Hari Frankfurt bi mu zato rekao da se proserava, ali mi nećemo, nije red, iz poštovanja prema instituciji: ipak je on predsednik vlade.