Koja su dvojica članova vlade u detinjstvu pretrpela harrasment u porodici ili u Savezu pionira? Voleo bih da ih identifikujem, da im zbog tog njihovog upropašćenog detinjstva i njihovih neizbrisivih premda nevidljivih ožiljaka malko progledam kroz prste. Kako prepoznati narodnog poslanika koji je bio žrtvom bolesnog uma i neobuzdanog libida rodbine, starijih drugova, pedagoga, komandira, sobnih starešina?
1. Obožavanje množine, mnoštva („sabornost„)
Nama će glave doći mangupi u našim redovima, podmeću klipove u točkove našeg razvoja (da nije i Vladimira Uljanova kogod zlostavljao u devetnaestome veku kad je osim glave i razvoja sve u množini?), drugovi, mi moramo, slušano pedeset godina, mi srpski radikali, petnaest godina… Ne stoji li iza večitog plurala strah od samoće jer se ono neizrečeno, neizrecivo desilo kad smo bili sami, suočeni sa neobuzdanim libidom autoriteta?
2. Nesposobnost da se kaže istina
Ko u detinjstvu savlada veštinu prećutkivanja i potiskivanja, biće spreman da lako i radosno prećuti sramotu kolektiva. Rezervista JNA dovezao je tenk pred Skupštinu, šta su iz toga zaključili narodni deputati? Da su čoveku popustili živci, a ne da je Srbija u ratu koji najmanje jedan učesnik smatra suludim! Milošević kaže da Srbija nije u ratu, to ponavljaju stotine aparatčika i novinara, rečenica vođe jača je od svega što vide vlastitim očima (mobilizacija, kovčezi sa poginulim građanima Srbije).
3. Nesposobnost da se podnese istina
Vodostaj Dunava opadne toliko da se iz mulja iskezi hladnjača sa leševima civila, i, vdrug, oni koji su u prethodnom pasusu bili vernici, postaju zdravo skeptični: ko zna čiji je to kamion, otkud mi znamo ko je u hladnjači, ako putnici i jesu mrtvi, a reklo bi se da ipak jesu, ko zna zašto su mrtvi… Miloševića obožavaoci i dalje vide kao zaštitnika srpstva a ne kao osobu kadru da izrekne smrtnu presudu. Kako bi sloboljubci podneli pretpostavku (moju) da je muku zbog ritualnog ali ipak metaforičnog oceubistva na Osmoj sednici Milošević mogao da prekine jedino tako što bi izvor krivice potpuno uništio?
4. Nesposobnost crvenjenja
Iako zlostavljano stvorenje ne bi trebalo da se stidi, ono se stidi zbog drugih, mahom bližnjih, stidi se jer je prisustvovalo nečemu što se ne radi i o čemu se ne govori, pati što je bilo nevoljni povod i poprište nemilog događaja, ali, kad se te mučnine jednom kurtališe, neće pocrveneti ma sto puta bilo uhvaćeno u laži, krađi ili nečemu još mračnijem.
5. Potreba za zaštitom („imunitetom„)
Baš zato što je u vreme zlostavljanja nevinost bila bez zaštite, žrtva traži i prihvata zaštitu koju joj docnije pruža parlament, vlada, generalštab… Otrpeo si nešto na pravdi boga, sad je red da budeš kriv a da ti niko ništa ne može! Priroda je zato i dala imunitet. Kad bi gadnokompromitovani poslanik u milisekundi slabosti i poželeo da se pred sudom pojavi kao običan građanin, drugovi iz parlamenta ne bi dozvolili da mu se ukine imunitet: imunitet, to smo svi mi.
6. Pohlepa za počastima, novcem, krempitama
Zlostavljanje je anonimno (svaka čast egzibicionistama), nasilnik se oslanja na diskreciju žrtve, žrtva ćuti o zajedničkoj sramoti i takođe je anonimna, to traje godinama a onda se žrtva (ili oboje aktera, zašto ne) raščuje, ali ne po sramoti, nego po nečemu što je za podičiti se: postala/o sam narodni poslanik! Čuvanje tajne naporno je, restriktivno, e, prelaskom iz sfere sramote i introvertnosti u sferu slave i „transparentnosti“ oslobađa se dugo sputavani nagon za gomilanjem i sa njim vučji apetit, narodni deputati se za godinu dana poprave po deset kila: dođe vreme da i mi malo uživamo.
7. Strah od povratka u bivši, predmandatni život
Ko oseti slast politike ne može posle toga ništa drugo da okusi! Svi su hteli samo da potpomognu progres, ali su se navukli na politiku i sad im pomisao na njihovu zbornicu, institut, banku i zemljoradničku zadrugu izaziva tugaljivu nelagodu: ako su u biti zlostavljanja teskoba i bespomoćnost, šta je puna suprotnost tome nego moć – znamenje večno i jamstvo da se košmar iz detinjstva ne može ponoviti.
8. Spremnost na takoreći sve
Uzvišena načela iz predizborne kampanje ubrzo prerastu u jedno prećutno i zajedničko „podrži Bože“, staleška solidarnost među poslanicima zvanično i dalje zakrvljenih partija jača je nego između partijske elite i članstva, ili između partije i njenih birača: surovije nego u feudalizmu društvo je podeljeno na vladajuću i nevladajuću klasu, pri čemu se samo prva klasa klasno osvestila. Kadra je da zatvori vojnog liferanta (u čijem je interesu da proda što više i što skuplje), ali ne i ljude iz vojnog i državnog vrha koji su narodnu kasu unakazili. Budu rodoljupci, neće nikog ni silom ni milom da šalju u Hag, onda shvate da se njima samima, tako uskopišćenima, loše piše i odjednom hoće sve da pohapse i isporuče, nedelja borbe protiv ratnih zločinaca!
9. Osećanje da su privilegije zaslužene davno pre prelaska na višepartijski sistem
Ko god bi se ne bivajući svojevremeno zlostavljan iznebuha obreo na političkom vrhu morao bi osetiti nelagodu: da nije ovo neki nesporazum, šta ako se probudim i treba tramvajem da krenem na posao?! Ako se neko za pet minuta srodio sa tim da je odjednom i narodni poslanik, i šef poslaničkog kluba, i predsednik upravnog odbora ponajveće kompanije, pa blista i osmehuje se non-stop i levo i desno, mora biti da je u ranom detinjstvu dao ogroman i bolan avans.
A možda ja grešim (što mi ne bi bilo prvi put): ministri, poslanici, partijski lideri, takvi su kakvi su, a niko od sviju njih nije bio zlostavljan?!
V takom sluchae ne znam šta da kažem.
