Hoćete li prvo dobru ili lošu vest? Hajde da krenemo hronološki. Dobra vest je da se ovdašnje Tužilaštvo za ratne zločine zainteresovalo za ulogu medija i novinara u ratnim zbivanjima početkom devedesetih, za sada u vezi sa Vukovarom i Zvornikom. Zar tu igde ima mesta i za lošu vest? Oh, ima: loša vest je to da je gotovo sigurno da će sve ostati na „interesovanju“, odnosno „prikupljanju podataka“ i tako to, a da će masovne ubice iz beogradskih, novosadskih i inih uredničkih ili mrsomuditeljskih fotelja i dalje moći mirno da spavaju: savest im inače ne smeta, a glede krivičnog progona mrka kapa, jer nije mnogo verovatno da će – pa još ovoliko godina posle svega – moći da se, sa ovakvom zakonskom regulativom, dokaže „direktna veza“ između medijskog huškanja i ratnih zločina. Pri tome, zanimljivo, niko ne negira da su postojali ratni zločini (ta, ne može biti da ima žrtava a da nema zločina, a time i zločinaca?!), niti iko iole razuman negira da je bilo medijskog huškanja i instaliranja svega onoga što bismo, citirajući naslov davnog romana Ivana Aralice – veselnika koji je i sam upao u duhovni i etički bezdan koji je nekada opisivao – mogli nazvati okvir za mržnju. Pa dobro, okvir je tu, a tu su i majstori za uramljivanje. Šta nedostaje? Bojim se da će pred sudom ponestati empirijski dokazive „direktne veze“ između reči jednih i dela drugih ljudi. Balkan devedesetih, naime, nije isto što i Ruanda: jedan od tamošnjih „novinara“ osuđen je pred međunarodnim tribunalom zarad podsticanja zločina, ali on je to radio doslovno da doslovnije nije moglo biti: preko radija je pozivao svoje saplemenike da se naoružaju mačetama i izađu da seku glave Onima Drugima. Teško da je u Srbiji (Hrvatskoj, Bosni) vrvelo od takvih primera: ako, po jednoj raširenoj školi mišljenja, prihvatimo da su „civilizovanost“ i licemerje u izvesnoj tesnoj vezi, onda je Balkan naprosto „civilizovaniji“ od Ruande: ovde se ipak (medijski) klalo u rukavicama. Pa onda, jakako, nije bilo ni tragova krvi žrtava na rukama medijskih ukoljica…
Ne želim da baksuziram niti da „širim defetizam“. Odlično je što je Tužilaštvo pokrenulo akciju ove vrste, makar i zato što to – sve i ako ne bude koristilo – svakako neće da škodi. A ako se pokaže da je moj skepticizam bio preteran, niko neće biti srećniji od mene. Ako bar nekom od tih paramedijskih gmazova bude priznat zasluženi status kriminalca, sa svim pratećim specifičnostima i nuspojavama (uključujući i duže službeno odsustvo od kuće), biće to izvanredno. Ali, teško mi je u to da poverujem, sve dok me stvarnost ne demantuje. Ovo pišem u zagradi: među nama rečeno, „Sablja“ je majka: zahvaljujući njoj, bar poneko od njih je upoznao robijašnicu unutra, pa makar i na tako bolno kratko vreme! Kraj zagrade…
Vratimo se spominjanom okviru za mržnju. Svako ko je, nekontaminiranog uma i srca, proglavinjao kroz devedesete, dobro se seća da je u zvaničnim (i mnogim tobož nezvaničnim) medijima svakodnevno „širena nacionalna, rasna ili verska mržnja“, da se poslužim formulacijom iz krivičnog zakonika. To jest, da su parapatriotske paranovinarske formacije svakodnevno činile sasvim konkretna, proverljiva, izmerljiva i kažnjiva krivična dela. Možda se nije direktno pozivalo na zločin, ali je sistematski stvarana paranoično-zavereničko-šovinistička atmosfera u kojoj je zločin – uvek „odbrambene naravi“, jakako – legitimizovan, a njegova etička i zakonska neprihvatljivost u najmanju ruku relativizovana, ako ne i sasvim negirana. I, da li je iko od njih ikada odgovarao pred zakonom? Mora da se šalite. Zato mi je tako teško da poverujem – a tako bih rado poverovao! – da će sada odgovarati za zločin koji je, koliko se u to razumem, mnogo teže validno dokazati, iako svi dobro znamo da je taj zločin nesumnjiv, da i te kako postoji, i iako bi svako od nas koji nismo devedesete proveli na Andromedi mogao poimenično da navede desetine i desetine onih koji su prednjačili u ovom osobito odvratnom vidu fabrikovanja smrti. A danas ležerno izigravaju medijske magnate, strančarske Mesije, vickaste kolumniste, okretne biznismene i razne druge Stubove Društva, pa čak i Moralne Vertikale.
Ima jedan fenomenalan, višeslojan, takoreći filozofski roman Agate Kristi, koji se zove Deset malih crnaca. Ako ga niste čitali, pazite, sada ću otkriti ko je ubica: to je stari, penzionisani sudija, koji prvo namami na izolovano ostrvo, a onda jednog po jednog posmiče razne ljude za koje – baš iz svoje sudijske prakse – više nego pouzdano i nesumnjivo zna da su počinioci strašnih, ali zakonski iz raznih začkoljičastih razloga nekažnjenih zločina. Drugim rečima, to su ljudi koji su se izvukli, ili su tako bar mislili: sa svojim će nedokazanim zločinom leći u grob. Zgađen i njima, i samim sobom, i poretkom stvari u ljudskoj vaseljeni, stari sudija odlučuje da ih kazni, na način suprotan od svega onoga čemu je učen. Neko čije je pozvanje da sprovodi zakon u jednom se trenutku suoči sa njegovim frustrirajućim limitima, i reši da, pred odlazak sa ovog sveta, „uzme pravdu u svoje ruke“, kako se obično kaže. No, je li Pravda nešto što postoji mimo, izvan, pa čak i protiv Zakona? Pošto nam ništa ljudsko nije strano, svako od nas je bezbroj puta u iskušenju da kaže „da“, ali konsekvence toga mogu da budu nepredvidivo opasne – ispod naših nogu otvara se pakao koji može da nas proguta. Zato ne treba i ne sme da bude ničega mimo i izvan Zakona, ali ni Zakon ne sme biti tako napisan, tako tumačen i tako sprovođen da ohrabruje i eskulpira one koji će se na njega veselo popišati, jer im se to može. A što se ove bulumente tiče, pa dobro, polako, dajmo šansu tužiocu…
