Poštovani gospodine Kojadinoviću,
svestan da su mi snage pod Vašom blagoslovenom komandom za petama hoću da se nakon dvadeset šest godina doušničkog staža sam predam. Dajte mi status zaštićenog doušnika, Ministarstvo neka mojoj porodici pruži odgovarajuću zaštitu i materijalnu potporu koju ja, kraj sve svoje svestranosti, nisam uspeo da joj pružim. Fair enough?
Nisam se, naravno, nikada nadao luksuznoj ediciji „Ko je ko u srpskom doušništvu“, ali nisam očekivao ni da će ministar kulture imena novinara-doušnika objaviti u nekakvoj „Knjizi srama i pokore“! Vas ne sablažnjava ono što je potporni stub Vladin svojevremeno javno činio kao rukovodilac RTS-a, ne, vi imate pik na nas koji smo iz najbolje namere ili nužde tu i tamo šurovali sa tajnom policijom!
Sve što sam policiji dostavio bilo je besplatno, od srca. Neke sprave, dabome, nisam mogao sam da nabavim niti bih umeo da ih podesim, prislušni uređaj koji sam nosio tokom demonstracija ‘97. montirali su mi D.H. i I.L. zvani K. Moje je bilo da sve koje sretnem oslovim punim generalijama te da u tobože žovijalnom tonu natuknem i gde sam ih zatekao: „Zdravo da si, Boro Dugandžijo, semberijski vunderkindu, kad smo se sedamdeset prve upisali na Fakultet političkih nauka ni slutio nisam da ću te videti ispred Kulturnog centra kako vičeš kerovi, kerovi, a ovo ti je supruga, i ona je protiv tiranije i krađe glasova, bravo, bravo, kako beše vaše devojačko prezime? Kirćanski? Slavica Kirćanski!…“
Godine 1988. dodeljen mi je službeni auto koji posle svih promena više ne znam ni kome da vratim, škoda će se, rečeno mi je, voditi na vaše ime, već je ozvučena i testirana… Kolege čiji mi je spisak bio uručen zajedno sa saobraćajnom dozvolom trebalo je povremeno da odvezem do njihovih kuća, da ćaskam o politici isto kao i u redakciji (motor je bio dosta bučan pa je veći deo mog obaveštajnog rada završio kao škart, o tom potom!).
Izuzmemo li epizodu sa automobilom, moj rad za tajnu policiju bio je, ponavljam, nekoristoljubiv (što ne znači da plaćene uhode a priori osuđujem); događalo se, doduše, da mi PTT iseče telefon, ja odem u Takovsku da platim, tamo kažu, vaš račun je namiren jutros u sedam, ko je platio, nemamo evidenciju, znate, kad isplaćujemo pare onda proveravamo identitet, za ovo ne… Nije to bio veliki novac, ali mi je prijala pažnja, briga i nadzor koji je policija očito imala i nad nama entuzijastima…
Pokušao sam bio da stupim u doušnički odnos sa običnom policijom, šta će vam to, pitala me veza, kako šta će mi, pa državna bezbednost nije moja jedina briga, hoću da u okviru svojih mogućnosti štitim i javnu bezbednost, te dve službe su odvojene, kaže, ako su Službe razdvojene, ja nisam! Ne skidajući sa mene onaj čelično-sivi pogled (koji bih i sam želeo da steknem ne bih li njime jednog dana ja prostrelio nekojeg kolebljivca!), upaljenom cigaretom je metodično pravio rupu za rupom na gazdaričinom goblenu – držite se vi nas, držite se vi nas…
Prekretnica u mom životu bio je nalog da iz oluka u L. ulici (neću reći koji broj) uzmem tekst te da ga objavim pod svojim imenom. No way, no pasaran, negodovalo je moje biće na svim jezicima koje je natucalo, biti uhoda značilo je otkrivati istinu, sad se tražilo da budem saučesnik u lagariji… Jedva sam dočekao zoru, odem po podmednutu mi papazjaniju, cedulja u zgužvanom tretrapaku od jogurta, kad šta, tekst pedeset puta bolji od onoga što sam ja štancovao. Postideo sam se svojih članaka u kojima je vrhunac rečitosti bio da nadležni nisu imali sluha, kad sam nekoga i kritikovao moja se žaoka završavala onim „ako je i od toga i toga, previše je“, sad se očekivalo da svoj potpis uparim sa nečim što je daleko nadilazilo moj dar. Prekucao sam tekst sa cedulje koja je vonjala po surutki, oho, i ćorava koka nađe zrno, rekao je urednik i tekst objavio na trećoj strani, iduće nedelje, opet, pa opet, podmetnuti rukopisi su mi se kraj sve njihove razigranosti činili sve subverzivnijim: ako nekome od junaka pukne film i reši da me pošalje u CZ – ko će poverovati da ovo nisam ja pisao?!
Ima ko misli, govorilo mi je nešto, policija testira javno mnjenje, štivo služi državi da dušebrižnicima pokaže koliko je vrtoglava sloboda naše štampe… Uostalom, šta je bila moja duty? Da tekstove prekucavam i predajem! Da primam platu i ubiram komplimente! Pošto se veza nije javljala svake sedmice, pisao sam i sam pokušavajući da dostignem njen nivo i očuvam kontinuitet rubrike, posle svake moje kreacije javilo bi mi se dvadeset poznanika i hvalilo prethodni tekst tj. kukavičje jaje, dok su preko najnovijeg teksta (moga, avaj!) prelazili kao preko rezultata moje privremene mada teške indisponiranosti.
Ipak, godine truda i oponašanja učinile su svoje – najzad si ušao u fazon, odsad ću pisati jednom u tri meseca, rekao je tajanstveni autor, samo da ti dam nov uzorak, nove smernice, razumem, over. Prešli smo na ti, više doduše on nego ja, jedne noći zvoni telefon, glas mu izmenjen kao zaštićenom svedoku: „Slušaj amo, od ovoga što je dosad objavljeno da si što pre objavio knjigu, ubaci slobodno i neki od svojih uspelijih tekstova, znam koliko ti je stalo do toga, mi ćemo urediti da se tiraž razgrabi, trećinu para zadrži, ostatak ćeš zakopati blizu Jojkićeve govnare: mapa, metalni kanistar, baterlampa i ašov čekaju te na Centralnom groblju, parcela ta i ta…“
Zašto ovo pišem? Prvo, ja se svoje doušničke prošlosti ne stidim, drugo, Vaša tvrdnja da su pojedini mediji i novinari objavljivali ono što je sročila tajna služba ima neku omalovažavajuću notu, kao da je policija poturala nešto što je samo po sebi nižerazredno, a moj slučaj, dozvolićete, to okreće naglavce! Tako dolazimo i do mog dodatnog zahteva: otkrijte mi identitet osobe koja me je uzela za pseudonim, zajedno ima da pišemo kao Iljf i Petrov, vlada u kojoj ste Vi ministar to zaslužuje! Vaši ljudi znaju gde sam, so, dođite da se dogovorimo o predaji! Ili pošaljite SMS, potpišite se sa „Ojadin“, da znam da ste to Vi, pozdravlja Vas (pravi) Lj.Ž.
