Dok su naši građevinari podizali Irak (koji će tri decenije potom biti dobrano razoren), poznanica mojih poznanika živela je u Beogradu sa trogodišnjom ćerkom; devojčica je insistirala da dobije brata, majka se izvlačila, ne može sama, neka se ćerka strpi dok tata ne dođe iz Iraka, znaš da tata dolazi za novu godinu… – „Ma znam“, rekla je jedinica, „ja bih da ga iznenadimo!“
Tako smo mi iznenadili Putina. Beogradski univerzitet smislio je novu naučnu oblast za najdražeg gosta, ali da bi iznenađenje bilo potpuno niko nije prethodno ispipao ni preko ambasade ni preko najvećih prijatelja Rusije koliko će doktorska titula značiti osobi kojoj su na srcu motocikl, kimono, brdski konjić i sl. U Rektoratu je procenjeno da ruski premijer ima sve, fali mu samo da postane doktor teritorijalnog integriteta.
Omiljena sintagma ustavotvoraca, pisaca udžbenika za predvojničku obuku, oficira i političara „teritorijalni integritet“ dočekala je svojih pet minuta, urodila je doktoratom: nad našim se integritetom barem dvadeset godina nadvijaju mrski kumulusi secesije i ledonosni oblaci otcepljenja, ali ih je Putin na buljuke razgonio ruskom protivgradnom zaštitom… Možda je i nešto drugo posredi, možda nije ni imao uspeha, vsetaki staralsia: od Beogradskog univerziteta dobio je titulu džentlmena, ako prihvatimo definiciju da je džentlmen čovek koji se bori za unapred izgubljenu stvar.
Bio sam ukorio SANU što nije ona prva blagoučlanila samogo vazhnogo gosta (koji nije kod nas ni prenoćio, beše putnik u tranzitu), nisam znao kakvu silesiju darova spremaju „Crvena zvezda“ i SPC, mislio da će odlikovanje BU na zlatotisku biti jedini dar Srbije, ispostavilo se da je gost otišao na Marakanu, a da je pored Rektorata prošao kao pored zavojevačkog groblja (u našem slučaju turskog), pa nije li Putin mogao poslati ađutanta ili šefa obezbeđenja da izvrši smotru profesora našeg državnog univerziteta i da umesto svog šefa primi jedinstveno odličje?! Laureat bi ga na Marakani prikazao navijačima „Zvezde“ i „Zenita“, podstakao bi ljubav mladih prema univerzitetu barem onoliko koliko je Koštunica prisustvujući dodeli NIN-ove nagrade pridoneo da naše stanovništvo prigrli pisanu reč.
&
Državnici. Ko ih ne zna skupo bi ih platio. Gori su od dece pretrpane igračkama. Čovek dobije tremu kad treba detetu da preda poklon za rođendan – što god doneo ili je potpuni promašaj ili je već sedmi primerak izgustirane igračke. Doduše i odrasli znaju da se zanesu praksom, ćerka moje prijateljice, devetogodišnja Ljubica usprotivila se odevnim predmetima kojima su je gosti obasuli, to nisu pokloni, to svako mora da ima! I u pravu je Lj. Jedna se gošća (koja joj je poklonila doista lep džemper) setila i ispričala kako je ona za svoj sedmi ili osmi rođendan od neke rođake bila dobila posteljinu!
Tako je i sa šefovima država (koji povremeno budu predsednici vlada, koliko da im karijera ne preraste u neprekidno jednovlašće), šta god da mu pokloniš, dirnuti ga nećeš: pirotski ćilim, kopiju Miroslavovog jevanđelja, maketu konaka kneginje Ljubice, malog džepnog Pobednika, repliku Jefimijinog ručnog rada, originalan nadgrobni kamen iz rimskog doba, dres Moše Marjanovića – gde da stavi taj ćilim, sa kojim nameštajem da ga upari?! Kad će čovek koji ide u crkvu, na jahanje, na džudo, na plivanje, u Kremlj, u posete drugim državama, kao što je sad bila naša – kad će takav čovek da čita Jevanđelje, pa i kad ga jednom ili dvared pročita, šta s njim da radi? Ta kopija svojina je ruskog naroda i drugih ravnopravnih građana Rusije, ide u odgovarajući depo koji se iz tankoćutnosti naziva muzej, iako je košmarna zbrka međunarodnog kiča!
Zato se rektor Beogradske univerze dosetio da Putina ovenča doktoratom, na asistentu srednjeg, putinovskog rasta oprobavao je svečani gest, asistent pogne poslušno glavu, a rektor mu kao predsednik Olimpijskog komiteta preko glave prebacuje vrpcu u bojama naše trobojke na kojoj se ponosito njiše amblem BU, pripremljene su bile i dve verzije govora, integralna, pravo iz rektorovog srca, i druga, potkraćena, za slučaj da visoki gost bude na Univerzitetu proveo samo sat ili dva. Okrečene su sve odaje u koje je ponosni dobitnik mogao poželeti da kroči, kupljen je samovar, kafe-kuvarica obučena je da radi na njemu, napisan je bio i dodatni govor koji bi nakon Putinovih reči zahvalnosti rektor tobože spontano izdeklamovao i to na ruskom, vash russkii velikolepnyi, kazali bi Vladimir Vladimirovič, dok bi im u oku, kao u pesmi „Odnozvučno gremit kolokol’chik“ iskrila suza (I na ochi davno uzh suhie/Nabezhala kak iskra sleza). Pa razni intervjui koji tek čekaju ruskog premijera, upitnici za biografiju velikana, tu bi sigurno bila i rubrika „vaš omiljeni rektor“, gde bi pisalo: „Kovačevič, rektor Belgradskogo universiteta, molodec!“
Sve je išlo ne treba bolje, kad ti visoki gost prednost dade sportu, gledaće junoše „Zenita“ i „Krasnoj zvezdy“, tu će dobiti i dres, i kopiju pehara iz Barija, i člansku kartu broj dva, delije su mu u jednome manastiru naslikale duplikat Belog anđela, i to ga jeste potreslo – diplomu i orden BU primiće u nekom narednom životu! Svetoj materi takođe je posvetio pažnju, i ona mu je, pošto nije prethodno zvala stožer crvenobelih podarila Belog anđela: „U vas, kazhetsia tol’ko odin angel, u nas mnozehstvo!“, otelo se gostu koji je ugledavši i Palmu kako mu se primiče sa urolanim Belim anđelom rekao „hvatit“, te je dobio samo monografije o Akvaparku i Zooparku uz poziv da skokne do Jagodine kad god mu se prohte ili kad god uzmogne.
