Imate li pravo da stavite hiperlink prema nekom, bilo kom sadržaju na internetu? Imate, pod uslovom da vam je vlasnik tog sadržaja to odobrio. To se nekada zvalo razmena hiperlinkova s ciljem da se (međusobno) poveća posećenost sajtova.
Vremenom, hiperlinkovi su dobili drugi smisao, počeli su da služe kao ilustracija za nešto o čemu pišemo. Umesto da naširoko objašnjavamo o čemu je reč, stavimo link ka, recimo, tekstu u „Njujork tajmsu“, pa koga zanima neka čita detaljnije. Naravno, i za to je potrebna dozvola od vodećeg američkog lista, ali meni je lično nepoznat slučaj da je neko išta slično ikada tražio.
Takva praksa može nas uvaliti u veliki problem, a u Britaniji će se o tome uskoro izjasniti sud. Organizator bijenala Islam Expo tužio je list „Spektejtor“ zbog teksta na sajtu ovog lista u kojem se o Islam Expou govori u krajnje negativnom kontekstu, kao o nacističkoj, rasističkoj i radikalno religijskog manifestaciji. Sudu se kao dokaz nude hiperlinkovi kojim je autor svoj tekst u „Spektejtoru“ povezao sa ovim bijenalom čime je, kažu, ovoj manifestaciji naneo veliku štetu.
Budući da se britansko pravo zasniva na presedanima, tužba će se pozvati na presudu od pre sto godina kada je jedan čovek osuđen zato što je sedeo pored puta, pušio lulu i prolaznicima pokazivao rukom na uvredljiv natpis na plakatu, nepoznatog autora. Sud je procenio da je on učinio prekršaj skrećući ljudima pažnju na uvredu čije je autorstvo neutvrđeno. Slično je i sa hiperlinkovima, veruje tužba. Kada stavite link u negativan kontekst, radite isto što i čovek sa lulom.
Odbrana tvrdi da su hiperlinkovi tek fusnote, ilustracije koje autor nudi na čitanje kako bi čitalac sam mogao da stekne utisak da li autorove tvrdnje stoje ili ne. Čitalac može, ali ne mora da krene ka ponuđenom sadržaju, što bi autora teksta trebalo da oslobodi odgovornosti.
Presuda u korist Islam Expoa promenila bi naše navike na mreži tj. otvorila bi i drugima mogućnost da preispitaju čiji se sve linkovi pružaju ka njihovom sajtu pa da odstrane neke. To bi donekle uticalo na pozicioniranje na Guglu, koji broji linkove kada vrednuje neki sajt, ali bi moglo da odlinkuje i neke neželjene sajtove. Recimo, da neki rasistički ultradesničarski sajt stavi link ka „Vremenu“, nevezano od konteksta. U dosadašnjoj praksi zahtev da se taj link skine teško da bi našao pravno utemeljenje, ali pomenuta sudska odluka mogla bi da okuraži one koji pišu propise i u zemljama poput Srbije da tako nešto predvide.
Zanimljivi su komentari ovog slučaja. Neki primećuju da možete napraviti link do nekog bezazlenog sadržaja koji ima linkove ka drugim sadržajima, a ovi ka trećim, što nas na kraju dovodi do linkova sa, recimo, dečjom pornografijom. Krećući se linkovima sa našeg sajta, čitalac može da dospe i tamo. Možemo li se u tom slučaju i mi smatrati odgovornim?
Ili, napravili ste link u svom tekstu ka nekom sadržaju koji je odlično ilustrovao ono o čemu govorite, ali se u međuvremenu taj sadržaj promenio (internet tekstovi su živi) jer je dobio novog vlasnika (ili je autor promenio stav) i sada vaš link vodi ka nečemu što je neprihvatljivo ili ste mu vi neprihvatljivi.
Daleko od toga da nam sada predstoji trebljenje interneta i ispravljanje svakog „krivog linka“, ali kada se odlučite da se kroz tekst pružite ka nekom sadržaju, imajte na umu kakve su moguće posledice. Stavljanje linka isto je što i pokazivanje prstom, pa sami procenite kada to nekome može da smeta, a kada ne.
