Čitaoci „Vremena“ koji iz opravdanih, razumljivih razloga nisu došli na promociju moje knjige mogu ipak da pročitaju šta ću danas (12. maja), dobijem li reč, kazati publici koja se u momentu dok ovo pišem češlja, brije i na svaki način priprema za predstojeći kulturni događaj sa pevanjem: namerni smo da u dvorištu Centra za dekontaminaciju sviramo i pevamo do dolaska interventne brigade.
&
Nikad ne bih došao na promociju knjige koju je napisao neko poput mene: tekstove odavno razasute po novinama i televiziji knjiga je nakratko, privremeno i prividno otrgla od zaborava, kao što medicina nesrećnog zdravstvenog osiguranika („sa grobljanskim ružama na obrazima“) još jednom uspravi na noge (ono sa utopljenikom i vodom koja ga još jedanput izloži ravnodušnoj prirodi isto je krasna komparacija)…
Zaista, tekstove koji su već bili u novinama zar nije rizično okupiti i ukoričiti? Nije mi svejedno kad se na jednom mestu nađe tako mnogo mojih domaćih zadataka, a nijedan tuđ, osećam se kao etnički očišćeno područje, a pristalica sam mešavine, volim gradove u kojima ima više rasa, više kuhinja, više jezika, srpska crkva u Filadelfiji prijateljski me je bila primila, ali sam se u društvu koje su činili samo Srbi osećao blesavije nego na svirkama sa Mikom Maloneom, Ircem, Stivom Volovnikom, Amerikancem ukrajinskog porekla, Alanom Zemelom, američkim Jevrejinom, Lauren Brody, Jevrejkom, te nekolicinom ruskih ruku na srce pomalo i antisemita. Sad su pred vama moji tekstovi, sami samcati, kao parohijani filadelfijske crkve preda mnom, gladnim mešavine kultura, uzrasta, vera i nevera.
Nikad, da se vratim ja na liubimogo kon’ka, ne bih došao na promociju moje knjige. Ali sam došao za slučaj da neko od vas poželi da mi nešto kaže ili da me pita. Doveo sam prijatelje sa kojima sviram, da muzikom koliko nam se posreći zamaglimo manjkavosti moje govorancije i uopšte mog prisustva uživo. Radim dakle isto što i naša vlastela: znajući odlično da nam uzimaju previše a da nam daju premalo onoga što je važno, prirede nam neku svetkovinu, da se venčamo o trošku grada istovremeno sa drugih dvesta parova, dobijamo venčanice, besplatnog bricu, na tomboli kao u snu osvajamo miksere i seckalice za povrće, sve to nosimo na teniski teren gde imamo audijenciju kod porodice Đoković, na drugom kraju grada partije slave Đurđevdan, i oni, sirotani, osećaju moralnu i takoreći humanitarnu obavezu da tu i tamo prirede nešto izvan svoje registrovane delatnosti, tako i ja. Srećom, moji drugovi odlično sviraju, i kad prenebregnete da su zloupotrebljeni za ublažavanje moje treme i urođene moje nelagode da budem na sceni, uživaćete.
Vratimo se još jednom knjizi radi koje ste napustili „Slagalicu“, dnevnik i tri kviza, o njoj je Teofil primetio nešto što sam i ja uočio, ali kao zainteresovana strana nisam naravno nikome rekao, da je naspram „Groblja slonova“ „Pikardijska terca“ nekako zagasitija, ne sećam se tačno reči, ali to je hteo reći i rekao je, želeo sam da i ovaj mozaik bude sav crven i vatrenožut, kao Almodovarovi filmovi, a nad celokupnom slikom jeste se nadvio kleti oblak, ni sam ne znam da li zbog naše razočaranosti nakon Petog oktobra, ili zbog mojih vlastitog uzrasta, nemoj nam to dvoje razdvajat, mislite vi u sebi. Iznenadila me je ta Teofilova opaska, ali ga ona, povrh mnogo čega drugog, čini i nekom vrstom eksperta, takoreći kusovca za moje stvaralaštvo: mene recimo nema, što nije prijatno, ali nije ni neizvodljivo, a pronađeni, neobjavljeni rukopis sumnjiče da je moj, Teofil bi veštačit mogo, ako bi samo hteo: ne, ovo nipošto nije Ljuba, ili, ovo je rani Ljuba, ili ovo je pozni Ljuba, kad se već počeo gubiti da se nikad više ne nađe.
Ako mi Zrenjaninska biblioteka odštampa još jednu knjigu napravićemo je kao džepnu, manjeg formata, za čitanje u domu zdravlja, u kolodvorskoj čekaoni, a pokušaćemo (ne vidim zašto ne bismo i sa ovom!) da je prodamo hotelima, gde bi i neznabošci mogli da pročitaju nešto pre spavanja: umorni turista uzima sa hotelske nahtkasne knjigu i čita je tamo gde se sama ona otvori ili gde je prošli put zaspao, tako bi o zemlji domaćinu saznao nešto što neće baš naći u turističkom vodiču.
Ne znam treba li da pročitamo koji redak ovde na licu mesta. U Americi sam dve sezone radio u pozorištu i najviše sam uživao u prvim čitačkim probama, gde svi sedimo za stolom i svak pročita svoju line najležernijim, ravnim, nezainteresovanim tonom, sve što je docnije dodato, svi akcenti i kojekakva uživljavanja nisu bili ni prineti prvočteniju. So, ja bih voleo – ima o tome i kod Brehta, ali nisam obnovio – ako se već mora štogod i pročitati, da to ne budem ja, nego neko ko će ne znajući šta sledi sve pročitati na manje-više istovetan način, ah, kad bi mi Telenor ustupio onaj program u kome se snimaju uputstva za korisnike, ja bih da taj glas čita moje tekstove, to bi im donelo kvalitet koji kao autor ne mogu da im dam.
Za samo otvaranje ove sve u svemu ipak svečane akademije, gde upisujemo mene u knjigovnike, otpevali smo himnu radu koji je svojevremeno stvorio čoveka a od koga u Srbiji beži i staro i mlado, od tri zvanična staleža u posleratnoj Jugoslaviji, a to su bili, podsetimo se, radnici, seljaci i poštena inteligencija, imamo nekolicinu seljaka koji su naravno ostarili, proleteri okajavaju greh što su toliko godina sprovodili diktaturu i nema ih, osim u štrajkovima glađu, imamo samo organizovanu inteligenciju: mutne bogataše, političare, organizovani kriminal, neorganizovani kriminal, kriminal u tranziciji i kriminal in spe.
