A ne, neću ostaviti tu stvar tek tako, zaključivši da već ranije „rekoh i spasih dušu svoju“, pa idemo dalje. Jok vala! Popustiti, rezignirano odmahnuti rukom ili naprosto zaćutati značilo bi pokorni pristanak na političko i (anti)pravno nasilje, na status kmeta kojem njegov feudalac može činiti šta god mu padne na pamet, pijanu ili treznu, sasvim svejedno.
Radi se, još jednom, o famoznoj uredbi gradskih vlasti Beograda po kojoj je u svim trgovinskim radnjama u gradu zabranjena prodaja alkoholnih pića svim građanima od 22 sata do 6 ujutru. Uredba je u međuvremenu zaživela, svugde su po bakalnicama, samoposlugama i trafikama izvešena odgovarajuća upozorenja, inspekcije vršljaju tražeći grešne prekršioce, trgovci su prisiljeni da je poštuju radeći protiv sopstvenog interesa, deo građanstva se buni, što jalovo, preko interneta, što stvarno, na ulici. A mnogi je odrasli građanin, koliko do juče indolentan i nezainteresovan, ležerno ubeđen da se to njega ne tiče, da je to nešto „protiv klinačkog opijanja“, ili da se to ionako „neće baš stvarno provoditi“ u međuvremenu doživeo naprasno otrežnjenje kad mu ne dadoše da pazari običnu limenku piva za laganu i kućnu postposlovnu razonodu…
Zašto se opet bavim ovom temom? Vodim li ja to neku kampanju? Ne, ali možemo reći da je ovo svojevrstan case-study u nastavcima. I da njegova tema nije ništa u vezi sa alkoholnim pićima kao takvim, nego sa prirodom jedne vlasti i jednog sistema, samim tim i jednog društva u kojem nam je živeti, pa bi nam bilo bolje da proživimo kao slobodni ljudi, obavezni samo zakonima i, dakako, „zvezdanom nebu nad nama i moralnom zakonu u nama“.
Elem, problem sa ovom uredbom je što je neustavna, i što nedopustivim arbitriranjem u stvarima izvan nadležnosti komunalnih vlasti najgrublje krši temeljna, zajamčena građanska prava. Hajde što ja to govorim od početka, to je nevažno; kako se, međutim, dogodilo da za beogradsku vlast bude nevažno što tako kaže Ustavni sud Srbije?! A kaže baš tako. Kao što je već poznato, beogradskoj „prohibiciji“ prethodila je novosadska, ali je ova oborena na Ustavnom sudu – inicijativom Udruženja trgovaca Novog Sada – i u Novom Sadu se više ne primenjuje. Iako to svi dobro znaju, Beograd ipak kreće u identično bezakonje, a vlast se kroz usta svojih trbuhozboraca (najčešće onaj nesrećni Ožegović) pravi blesavom i kaže da je to u Novom Sadu kanda nešto drugo.
Najblaži termin za ovaj retorički vatromet besmisla i osionog bezobrazluka je prenemaganje. Umeo bih da smislim i tačniji termin, ali neću da psujem. Nema, naime, ni jednog jedinog razloga da se odluka USS shvati kao nešto što bi važilo samo za Novi Sad, jer je gradska uredba Beograda u svemu bitnom identična onoj novosadskoj, i zato je naprosto nezamisliv pravni rasplet po kojem bi od dveju istovetnih stvari jedna bila u skladu, a druga u neskladu sa Ustavom. Tako nečega ipak nema čak ni u zemlji Srbiji!
U međuvremenu, stiglo je i obrazloženje presude Ustavnog suda, i ono je vrlo poučno. U njemu se, između ostalog, kaže i ovo: „Ocenjujući ustavnost i zakonitost osporene Odluke, Ustavni sud je utvrdio da je Skupština grada Novog Sada, osim što je uredila odnose van okvira svoje nadležnosti utvrđene Ustavom i zakonom, to učinila na način koji nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. Naime, Ustavom je predviđena mogućnost ograničenja slobode preduzetništva samo u tri situacije, i to: radi zaštite zdravlja ljudi, radi zaštite životne sredine i prirodnih bogatstava i radi zaštite bezbednosti Republike Srbije. U sve tri Ustavom predviđene situacije ograničenje slobode preduzetništva može se uvoditi samo zakonom, a ne i aktom jedinice lokalne samouprave. Zakonom o trgovini nije dato ovlašćenje jedinici lokalne samouprave da propiše bilo kakvo ograničenje slobode preduzetništva, a pogotovo ne da zabrani vršenje delatnosti trgovine u odnosu na jednu vrstu proizvoda, na ograničenom teritorijalnom području i u određenom vremenskom periodu. Stoga su, po oceni Ustavnog suda, propisivanjem na način kako je to učinjeno u osporenoj Odluci povređena ustavna i zakonska načela slobodne trgovine i ravnopravnosti i zabrane diskriminacije u pogledu uslova za obavljanje trgovine. Iz izloženih razloga, Ustavni sud je utvrdio da osporena Odluka nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom“.
E sad, imam nekoliko skromnih pitanja. Najpre, ima li, za pismeno čeljade, išta načelno sporno ili barem nejasno u ovom aktu Ustavnog suda? Dalje, ima li u citiranom delu, kao i u celom aktu USS (svima lako dostupnom na internetu), ičega što se ne bi odnosilo na odluku beogradske „jedinice lokalne samouprave“, a koja je mlađa jednojajčana sestra bliznakinja abortirane odluke novosadske „jedinice lokalne samouprave“? Nemojmo se lagati i prenemagati, nema.
Da rekapituliramo. Pijete li vi ili ne pijete, i činite li to danju ili noću, vaša je privatna stvar, i ne bi smelo da vas opredeljuje prilikom prosuđivanja o pravnim ili političkim pitanjima. Ono što ovde imamo nešto je mnogo ozbiljnije od preganjanja oko koje čašice pića iza povečerja u novoformiranoj Kasarni Beograd. Radi se o tome imamo li mi ovde demokratsku ili uzurpatorsku vlast? Nezamislivo je da demokratska vlast, bilo državna ili lokalna, svesno krši Ustav i zakone, i mirno nastavlja to da čini, kanda u nekom mutnom ubeđenju da će joj se to na kraju nekako politički isplatiti. Ili možda iz puke osionosti, bahatosti i pubertetlijskog inata; uostalom, motiv tih ljudi sasvim je nevažan. Ono što je važno, i na čemu se mora insistirati, jeste da se siledžijsko divljanje jedne odmetnute jedinice lokalne samouprave vrati u ustavne i zakonske okvire. Ili da se snosi odgovornost za nastalu štetu i bruku: politička i moralna svakako (plus finansijska! Pre ili kasnije, biće isplaćivanja masnih odšteta iz našeg zajedničkog džepa!), a nisam siguran da se ni za krivičnu ne bi našlo mesta.
Eh da, još nešto: predsedniče Tadiću, je l’ to beše sve ovo rade ljudi iz partije kojoj ste Vi predsednik, a još i zaposleni u administraciji države kojoj ste, gle, takođe Vi predsednik?
