Dostavljači, odnosno vozači kompanije Amazon prinuđeni su da nuždu vrše u flaše (malu) i kese (veliku), i to je tema koja je prošle nedelje dobro prodrmala tehnološki svet. Amazon je najveća kompanija na svetu koja je odlično poslovala tokom pandemije, a ključ njenog poslovanja je efikasnost, brzina isporuke paketa bilo da se radi o hrani ili televizoru. Da bi se ta brzina ostvarila, a da istovremeno imaju konkurentnu cenu, njihovi kuriri moraju da obave veliki broj isporuka tokom smene. Svako zaustavljanje da bi otišli u toalet je barem jedna isporuka manje, te su vozači prinuđeni da sve poradi sebe obave u kombiju.
Za nevolju, neki od njih zaboravljali bi da se „viška“ reše usput (nema se vremena), te su kese i flaše neželjenog sadržaja vraćali sa neisporučenom robom u magacine, na zgražavanje onih koji tamo rade. Tako su najpre krenule interne pritužbe i fermani da se tako više ne sme, a onda su se i neki kuriri oglasili kroz društvene mreže, pa je tema postala javna.
U Amazonu negiraju da je ovo pravilo, smatraju da je reč o dramatičnim izuzecima koji se pamte. Malo koga su baš ubedili, naročito pošto u Amazonu nikako da se ljudski zapate sindikati. Dok s druge strane kuriri moraju da potpišu ugovor kojim prihvataju da ih kompanija neprestano kontroliše i posmatra, sistemom kamera u vozilu između ostalog. Nema vatanja krivina, krvnički se radi, a prati vas neumoljiva veštačka inteligencija, u čemu je kompanija šampion.
Niko ne bi hteo da radi za nas kada bi stvarno morao da urinira u flašu umesto da ode to toaleta, tvrde u Amazonu. Ipak, samo u SAD imaju 75.000 kurira koji ne bi voleli da izgube plaćen posao tokom pandemije ni po koju cenu. Ni po koju.
Pitanje stolice u prvoj godini pandemije postalo je ozbiljno i za one koji rade od kuće. Vremenom su se sindikati izborili da ljudi koji previše vremena provode sedeći na radnom mestu imaju pravo na kvalitetnu stolicu za sedenje, skuplju. Kada su se radna mesta raselila po kućama, postavilo se pitanje može li se sa sobom poneti i stolica koja je deo popisanog inventara firme. U nekim kompanijama to je dozvoljeno, u većini nikome nije ni palo na pamet da pita, mada bi bilo logično da poslodavac radniku omogući jednake uslove za rad gde god da se radno mesto nalazi.
To podrazumeva da mu obezbedi računar (i softver), štampač, skener, telefon, internet vezu i sve ostalo što se na radnom mestu podrazumeva. Muka je što je moderna kancelarija mnogo toga autsorsovala, vrlo često računari su iznajmljeni i zaposleni ih dele, baš kao i štampanje koje je centralizovano i plaća se po primerku nekoj spoljnoj kompaniji, što se pokazalo isplativim za sve. Nema dovoljno uređaja, često ni stolica koje bi mogle da se „nose kući“. Što znači da poslodavci moraju da razmišljaju o novim ulaganjima ili tako što će kupiti portabl opremu i podeliti je zaposlenima, ili bi stipendirali kupovinu opreme koja bi pripala zaposlenom.
Naravno, postoji i opcija da zaposleni iznajmi sopstvenu opremu firmi u kojoj radi, što bi bila zapravo najbolja opcija, s tim da bi kompanija odredila kvalitet onoga što iznajmljuje, uključujući i stolicu. Jer joj nije u interesu da zaposleni štedi na sebi, ako smo već dostigli nivo svesti da radno mesto mora da bude kvalitetno. Puno posla za sindikate, pod uslovom da su za ovih godinu dana razumeli šta je njihova uloga danas.
