Šta čovek gleda, to i sanja, tako i ja, sad imamo kabl pa gledam i nemački kviz, mada ne znam nemački, sinoć je jedan penzioner osvojio 125.000 evra, zaspala sam preračunavajući koliko je to kuna, koliko dinara, koliko maraka… Sanjala sam Velju Ilića kako se bori satrapima, to su, dakle, ti satrapi, sevaju onim satrapskim očima na postdiplomca, on ih valjkom za asfaltiranje saobraćajnica spljeskava, svaki od njih sitno pukne, kao oni mehurići na najlonu za pakovanje osetljive tehnike, Bože, da sam na kvizu izvukla pitanje šta je satrap, izgubila bih sve što sam dotad osvojila, odjednom, Veljino vozilo kao na vrhu neke zgrade, nije CK, nisu bliznakinje, Velja ima pilotsku kožnu kapu i rudarsko-pilotske naočare, smeje se kao Alija Sirotanović, povlači džojstik i njegov žuti cepelin odleti preko Ratnog ostrva ili Long Ajlenda, pogledam bolje, a to bila reklama usred kviza: „Are you ready for last question, Mr. Svilanovic?“ Ovaj uzvrati na, ja bih rekla, lepom engleskom, ali se preko njegovog glasa pojavljuje glas prevodioca, isto poznat, da, to je glas iz Haga koji sve što se kaže prevodi na hrvatski i izluđuje Šešelja, neka ga, opet razumem bolje nego engleski…
Voditelja isto znam, muž one novinarke Amampur, i on mi nešto propao od onda kad su nas bombardovali, nema veze, kviz je na vrhuncu, zato su i ubacili reklamu sa Veljom, samo da se sad ne probudim, evo pitanja za milion dolara: Srbiji i Crnoj Gori ponuđeno je da postanu dvadeset deveti američki prijatelj, da sa Sjedinjenim Državama potpišu sporazum o neizručivanju američkih zločinaca Međunarodnom krivičnom sudu, mogući odgovori su: A) Why not! B) No big deal, C) Oh, yes, immediately, D) Any time!
Natjecatelj se smeši samouvereno, samo ne žuri, promisli i onda kad misliš da znaš, voditelj ga podseća da dosad nije potrošio nijednog džokera, da, kaže ovaj, ali su dosad svaki put bila ponuđena i tri netačna odgovora, ovde su svi tačni, treba odabrati onaj koji je milozvučniji od drugih, ovo pod B zvuči isuviše nonšalantno, kao da prijatelj od vas traži na zajam pet dolara, ne odražava svečanost trenutka, „zašto ne“ je srdačno i prostodušno, dolazi u obzir, mada je ovo „da, da, i to smesta!“ kudikamo bliže istorijskoj istini, „u svako doba“ isto igra, mada navodi na ono naše „u svako doba svež burek“, šala, šala, Goran bi ipak pomoć, koga ćemo zvati, Momčila Grubača, samo bih molio da profesoru ne uračunavate pauze između reči i rečenica, nego da mu obračunate samo ono vreme u kojem zaista govori, da, da, fair enough, dobro veče profesore, ovde muž Kristine Amampur, kviz „Milioner“, vaš dobar poznanik treba da odgovori na jedno lako ali i triki pitanje, evo vam ga, imate tri minuta, sad! Profesore i sudijo, radi se o bilateralnom sporazumu o neizručivanju Amerikanaca Međunarodnom sudu, a, evo ga profesor: „Jugoslavija… jeste… ratifikovala… Statut… tog… suda, … ali… ratifikacija… je… priznavanje… za… sebe… i … za… svoje… građane…“ „Profesore, kumim vas da malo požurite!“ „Hoću… hoću… znači… za… američke državljane… nije… potpisala… ništa… i… ima… pravo… da… samo… njih… ne… izručuje… to… će… biti… legalno… legitimno… i… moralno… čim… Sjedinjene… Države… dobiju… potpisanu… saglasnost… i… poslednje… države…“
Zahvale profesoru na učešću, i pomogao je i nije, Svilanović izrazi žaljenje što nije ostavljena i mogućnost da se Amerikancima osumnjičenim za zločin sudi u Srbiji i Crnoj Gori, ta uskoro ćemo imati zaštitne mreže i metalne kaveze dostojne zlikovaca bilo koje, čak i američke provenijencije, šta je tu je, pitao bi, kaže, publiku, blago zemlji koja ima ovakvu publiku, zato imate i najbolju košarku i sve drugo, ispritiska publika tastere, grafikon kao da si lenjirom gore poravnao, svaki odgovor po dvadeset pet posto, daj kompjuter, pola-pola, evo, kompjuter odbija da precrta dve solucije, zaglavio se, šta vam to govori gospodine Svilanoviću, nije li vaša intuicija bila najbolji savetodavac, imali ste četiri opcije kao četiri srećke od kojih svaka dobija, to vam je Amerika, zemlja velikih mogućnosti, tu krete reklama za pivo, šanker moj pokojni muž, ni star ni premlad, onakav kakav je bio kad smo kupili plac u Grockoj, sedi, kaže, da te pitam nešto, čujem da je vladika Nikolaj postao svetac, jeste, kažem, nisam stigla da celivam mošti, ali sam čula… Pa?!… Briše suvim ubrusom čašu iako je već čista i suva, smeši se blago i strpljivo, čudno mu što ne razumem kud cilja, nisi razmišljala da uzmemo Svetog Nikolaja za našu slavu, ne skida pogled s mene a cima zvonce koje znači da se može naručiti poslednje piće, zazvoni još jednom, pa još jednom, šta mu je… Probudim se, budilnik se sav trese, već osam, Bože blagi, što me ne pusti još par minuta da sanjam, neka, hvala ti i za ovo, mnogi će sigurno hteti da im Sveti Nikolaj bude krsna slava, skorojevići će biti u prednosti jer neće morati da se odriču iskonskog zaštitnika kuće, šta da radimo mi osvedočeni pravoslavci? Prvi put za mog veka imala bih sveca čija fotografija može da se nabavi, još ima živih ljudi koji su ga poznavali, zna se odakle je, ko je video Svetog Đorđa, ko je lično poznavao aždaju! Ako Bog dâ da mi moj Dobra i noćas dođe u san, predložiću da zadržim staru slavu, koja i tako pada zimi, a proleće i leto da mi pokrije novi svetac, što da ne, dvoslavlje mogu da si priuštim, kad već nemam dvojno državljanstvo.
