Ne radi se, ljudi, ovde o Srebrenici, niti se ikada radilo o tome. Ovde se radilo, radi se i radiće se o jednoj kliki koja ima prste duboko umočene u svaku srpsku nesreću i sramotu bar u poslednjih četvrt veka, ovde se radi o tome da ta klika nekako spere blato sa svog lica i zafrljači ga u pravcu celog sveta, s posebnim naglaskom na one domaće izdajnike koji to blato vide svih ovih godina, kao onaj klinac carsku golotinju. Nisam li, u osnovi, baš o tome pisao na ovom mestu koliko pretprošle nedelje, o tome kako sopstveni lični i grupni greh i zločin pokušavaju da nam uvale kao nacionalni? Jesam. Pa, zašto onda opet? Zato što stvar, što bi se reklo, eskalira.
U tom se grčevitom naporu sad već ne samo histeriše nego se gube svi živci i svi kriterijumi, sve ograde i svi obziri. Umesto onog tvrdokornog blata, s lica im spadaju „evropejske“ maske a pojavljuje se staroradikalska suština – a već, bogme, sve više i forma. Ovaj novi degenerativni proces, naravno, ne može da prođe bez turobno zabavnih momenata, za koje su zaduženi razni, ali najzaduženiji je, naravno, prvi čovek države, izvesni Nikolić Tomislav. Prvo je pisao Putinu da ga moli da uloži veto na tzv. britansku rezoluciju, što jeste duboko politički kompromitujuće (mada dosledno!) ali bar nije smešno, a onda je pisao britanskoj kraljici Elizabeti da ova „urgira“ kod vlade u Londonu da prestane, bre, da se natovrzava na nas, što je već urnebesno smehotresno – ili bi to bilo kad bi se radilo o predsedniku tamo neke daleke zemlje, ili bar o Boratu Sagdžijevu od Kazahstana. Doduše, u Nikoliću oduvek ima nečega autentično boratovskog, ali s jednom ključnom razlikom, nimalo povoljnom za nas: Borat ne postoji i nije izabrani predsednik neke države.
Što se Nikolića tiče, odavno tvrdim da je on problem svojih glasača, i nikoga drugog; u zemlji u kojoj je zamislivo da on bude izabrani predsednik – nema ničega nezamislivog. No, Tomislavljevo brljanje još je i ponajmanji praktičan problem, u skladu s njegovom trenutnom specifičnom težinom u do kraja vučićizovanoj srpskoj politici. Ali, šta ćemo kad sam Vučić izjavljuje, u uobičajeno nesnosnom prenemagajućem tonu i maniru, da ako se usvoji Zloglasna Britanska Rezolucija, da će onda Srbija znati da je sama na svetu, a da će ljupka Republika Srpska znati da je skoro sama na svetu, pošto će od svojte imati samo Vučićevu Srbiju? Ili, šta ćemo kad njegov posilni za tzv. spoljne poslove, The Artist Formerly Known As Ivica Dačić, zapreti svakoj zemlji u kosmosu da je Srbija budno prati i da će imati posla s njim i sa Srbijom ako se slučajno pojavi na (takođe otvoreno idiotskoj) vojnoj paradi koju Hrvatska priprema za 5. avgust?
Šta je, dakle, sve ovo? Nismo li već onomad, ne tako davno, imali situaciju u kojoj je Srbija bila „sama na svetu“ (ali je prkosno odolevala belosvetsko-imperijalističkoj ali i vrani), dok su Vučić, Nikolić, Dačić i slični divljali uzduž i popreko? Uzgred, jeste li primetili da se vojvoda Šešelj ućutao poslednjih dana, nit’ govori nit’ romori? Možda je to zato što je sve što bi on rekao već rečeno sa najvažnijih državnih adresa, pa ne zna, jadničak, šta bi dodao, maznuli su mu sve replike?
Sasvim je u skladu s tim trendom i ovo najnovije medijsko povampirenje, ovi očnjaci najnovije generacije. Mislili ste da je nova epizoda lupetanja oko ćirilice samo eksces? E pa, pogledajte na šta već danima i nedeljama liče novine koje su je pokrenule, pa razmislite ponovo. Bog te veselio, rekao bi čovek da je u dve-tri beogradske redakcije lociran štab za dizanje svetske revolucije, sa lepo zvučećom levom „Siriza“ retorikom, ali sa srcem čvrsto na radikalsko-klerikalno-putinovskoj desnici… U takvom narastanju nimalo spontane šizoidnosti, samo je pitanje vremena bilo kada će se pojaviti uvodnik koji se ovaj put slučajno ne zove „Ćuruvija dočekao bombe“, a koji je Dmitrović Ratko, glavni urednik državnih i paradržavnih Večernjih novosti, posvetio Dušanu Mašiću, imperijalističkom agentu, stranom plaćeniku i uopšte izdajniku i neprijatelju svih boja. Možete i o Dušanu Mašiću i o njegovoj konkretnoj inicijativi zvanoj Sedam hiljada misliti šta hoćete, ali ono što je Dmitrović o njemu napisao (nota bene: sa formacijski uslovljene pozicije poluzvaničnog trbuhozborca glavnih centara društvene moći, jer glodur Novosti nije nikakav slobodni strelac!) nije više čak ni formom i rečnikom, a kamoli sadržinom, ni za najtananiju nijansu različito od onoga što su on i slični pisali devedesetih. E sad, bilo bi preglupo ljutiti se na Dmitrovića što je Dmitrović, kao i na Nikolića što je Nikolić: kad postaviš Dmitrovića na takvo mesto, onda sasvim prirodno i neizbežno dobiješ – ovo. A zašto pa da ga ne postaviš, kad je to logična posledica onakvih rezultata izbora? Što nas kružnim puteljkom vraća na početak priče.
Kako će sve to da se završi? Verovatno slično kao i teatralna, a šuplja „grčka priča“ – jednim velikim „puć“. Ali, slaba nam je to sada uteha, jer odviše je komotno gledati na sve to sa neke lažno olimpijske pozicije sve-će-to-doći-na-svoje, jer životi nam prođoše pod zamlatama, diletantima, demagozima i lupežima koji čine sve što mogu – a mogu više nego dovoljno – da nam životi prođu u besmislu, sramoti i kodifikovnom javnom tupilu. I prostačkoj amoralnosti, logično, to ide u paketu.
