Dajte vi nama azilante iz finih zemalja pa ćete videti kakvi smo mi domaćini! Dajte nam omladinu iz Skandinavije, sredovečne Nemice i Nemce nam dajte, željne rada, zlatnih ruku, sklonih disciplini, higijeni i štednji, dajte nam i starije azilante, ali imućnije recimo Kanađane, vaspitane da žive u mešovitoj sredini a koji će zahvaljujući penziji u dolarima moći da izgrade sebi lepu kuću, dajte nam Japance, simpatične starce koji se klanjaju svakom živom a koji bi besplatno plevili naše parkove jer vole da rade u vrtu, zahvalni što majka Zemlja miruje i što bi cunami morao da pređe preko republika koje su nas napustile i zadržavale se!
Nego iz Azije i Afrike stižu slabo načitani primerci nama tuđih rasa, protiv kojih nemamo ništa kad ih gledamo u serijama, ali koje sasma drugi utisak ostavljaju kad ih gledamo izbliza. Izvestan imovinski i obrazovni cenzus dobro bi došao i nama ovde i svima koji te kakve god bile otadžbine lakomisleno i nezahvalno napuštaju: uči, sine, uči, da završiš makar srednju ili višu školu, ti ćeš predstavljati našu zemlju u srpskom kampu za azilante, uči, kćeri, uči, radi i šparaj, da u Srbiji kupiš makar garsonjeru, a ne da budeš teret našoj pravoslavnoj braći! San o Srbiji bio bi obol omladini da se drži knjige, po cenu da neki junoša i preči, sredovečniji građani siromašnih zemalja išli bi u narodne i radničke univerzitete, u večernje škole da savladaju ćirilicu i srpski bez muke, svi bi štedeli sa nakanom da u Srbiji otvore ma i najskromniju fabričicu te da tako zaposle domicilni živalj prepušten dokolici i igrama na sreću. Čak i oni koji ne bi uspeli da napuste svoju zemlju imali bi od toga napora vajde – podigli bi opšti nivo obrazovanosti što bi se u prvom narednom popisu stanovništva očitovalo! Eto. Za nekoga u Aziji i Africi i mi smo beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda. Sa koje imigranti mahom žele da putuju dalje, u još naprednija sazvežđa, ali mnogi ostanu ovde i zadaju mučke udarce našem banjskom turizmu!
Slušao sam na radiju meštane Banje Koviljače koji u akšam više ne smeju da se prošetaju centrom grada, zbog mnoštva azilanata roditelji ne žele da šalju nejač u školu, upravitelj škole drži im stranu – dok se varoš ne kurtališe stranaca neka sve stane! Za tuđincima zažaliće samo oni koji im izdaju razne šupe, ambare, podrume i maltene trapove za krompir. Cena: tri evra! Moj podstanarski um sam automatski množi, ‘uh, devedeset evra mesečno’, zar onaj koji ostaje ceo mesec ili ako plati unapred nema popust?! Jok! Ne razmišlja se tako dugoročno, nego se živi od danas do sutra, tipično za nerazvijene civilizacije! Žitelji naprednih država znaju da će njihova govorancija na simpozijumu biti u hotelu tom i tom sa toliko i toliko konstantnih zvezdica u sali zvanoj tako i tako, 18. novembra 2014. u 4.10 PM!
Ljudi od tri evra (ko će napisati srpsku „Operu za tri evra“?) onda te prostorije prenasele, što domaćinu dakako nije po volji, moj kokošinjac je za trideset kokošaka ili za bračni par, a ne za sedam azilanata! Potonji pa usled prenaseljenosti i nemanja mokrog čvora postaju nervozni, a po gradu najčešće idu po grupama usled čega se mi i naša čeljad kojoj eto uskraćujemo osnovnu naobrazbu i veronauku osećamo kao manjina u našoj rođenoj Banji!
Pa dobro, šta da se radi? Šta bih uradio da sam visoki ili srednji komesar za izbeglice, šta da sam direktor škole? Nisam razumeo šta azilanti (mi ih barem ne zovemo lažnim, i nisu! nisu lažni ni oni koje Evropa vraća!) tačno čine usled čega osmoljetka mora privremeno da zamre. Kao direktor zahtevao bih od policije da pojačano nadzire grad, predložio bih da roditelji i staratelji prate decu kroz najopasnija područja a grad da se načička kamerama (policija obožava da snima vozače i da ih kažnjava za pogrešno prestrojavanje, prolazak na žuto ili za prebrzu vožnju, što pešaštvu i primernim vozačima donosi sigurnost, a policiji slatku zaradu; snimanje nasilnih azilanata ne bi donosilo toliki prihod, ali mora i MUP da učini neko dobro delo koje će mu Bog platiti), ne bih obradovao nastavnike i đake proglasom da se zbog brojnosti tuđinaca i njihovog pretećeg šetanja škola raspušta doklen izbeglice ne budu humano preseljene u druge banje i planinska odmarališta.
Da sam pomenuti komesar (dugo sam mislio da to postoji samo u partizanima, nema veze), rekao bih: „Azilanata ima i keri na rep, u istočnoj Srbiji, od Banata pa do Trgovišta, ima praznih kuća tušta i tma, e, te tušte i tme ima Komesarijat da zakupi, otkupi, ah, što nisam partizanski komesar da te kuće kao pusti višak naprosto konfiskujem?!“
Zvoni mi mobilni: „Ljubomire, vi ste? Viši komesar za izbeglice je ovde, evo o čemu se radi, vi imate nenastanjenu kuću za čije vam održavanje već ponestaje i novca, biste li je poklonili čestitoj porodici iz Azije koja bi iz zahvalnosti prema vama slavila Svetog Nikolu?… Alo, jeste tu?! Većina kućevlasnika tako reaguje, ne prebacujte to sebi, ako ste u hrišćanstvu tanki i ako vaš sitnosopstvenički gen još nije zamro, recite šta biste voleli za uzvrat!“ A ja ti onda komesaru: „Pretpostavljam da bi Komesarijat za ovo nekad uzorno domaćinstvo, za kuću sa krasnom štalom, ambarima, oborima, šupama, smokvama i internetom platilo još manje nego neki pecaroš iz Beograda, evo ja vam nudim polovinu dvorišta, neka tu država sazida zgradu za desetoro beskućnika, ali neka dunđeri usput srede moj oronuli fajermaor i neka Republika Srbija plati da mi se iz letnje kujne izvuče vlaga. Ako imate možda neke avganistanske crnotravce neka u mom dvorištu od državnog materijala sami sazidaju kakvu im drago kuću i bogomolju, ne moraju da prime moju slavu, i neka moju kuću opravljaju kao da im je ostala od dede. Fair enough?“
