Jesen, i život bez smisla, što bi rekla Desanka Maksimović (a joke). Novembar se namračio i rasrdio, prvo puca pa pita ko ide, ne možeš mu ništa osim da ga izbegavaš negde u toplom i suvom, u kutu gdje samoća se zbraja, ili da gledaš da mu se uspravan odupreš, da ga preživiš tako prgavog i teškorukog. Ovo su oni dani kad košava nasuvo brije brade mrkih, ćutljivih prolaznika, uvučenih u svoje kapute, s rukama duboko u džepovima u koje bi se rado celi spakovali, samo da se može. Ali ne može, o ne, jer je tamo već zauzeto – eno cele Kamarile koja se u vašim džepnim šupljinama i udubljenjima razbaškarila do razgaćenosti. Šta ćeš, vole ljudi tuđe džepove, pa to ti je! Čak i ono što, tobože, za nas nabavljaju, čine iz našeg džepa, a onda još dobar deo toga odliju u nepoznatom – čuj, nepoznatom… – pravcu.
Kako god, ovde me ne zanima finansijska forenzika. Radiji sam znati zašto moramo da trpimo sistematsko ponižavanje i podjebavanje od beslovesnih tipova lišenih svakog ukusa, uključujući i onaj loš. To jest, zašto naši srpski napredni gradovi, a pre svega najnapredniji Beograd, moraju da izgledaju kao kombinacija prokislo lošeg vica i propale scenografije za uvodne („idilične“) kadrove filma katastrofe?
Samo zato što će za mesec i po dana Nova godina? Pa šta? Nova će godina stići isto tako – samo za manje pare – i onima koji od svojih gradova neće napraviti diznilend za idiote.
Ovako sam, otprilike, dumao gledajući ono čudesno na početku Knez Mihajlove, tamo kod palate Albanija, onu skalameriju koja kanda predstavlja Trijumfalnu kapiju s dva perona, iliti piratsku kopiju kopijine kopije onoga nečega što se, iz nekog razloga, baš zapatilo kod provincijalnih dilera šljašteće urbo-bižuterije. Pa je na tu nakaznu prikazu i prikaznu nakazu još zapandrčilo i službeni grb Beograda, valjda zato da neko neobavešten – na primer, neko od famoznih „bugarskih turista“, za nijansu manje vidljivih od međugorske Gospe – slučajno ne pomisli da je to što je Beograd ovih dana uvaljan u prezle i samo što nije počeo da se panira u tiganju od nedestilovane tuposti i zešećerene grdobnosti (one, dakle, koja nam se prikazuje u obličju petparačke ubavosti po kriterijumima vremešnih usedelica iz domaćih humorističkih serija iz cca 1976), neka privatna inicijativa i malo (u)lično ludilo, a ne nešto iza čega stoje njegovi upravljači. E pa, stoje, još kako.
Da se razumemo, nije mi simpatičan estetski puritanizam; izvesna doza kiča potrebna je ljudskom životu, pa tako i gradu po ljudskoj meri. Koja tačno doza? Niko ne može da bude jedini ovlašćeni merač, neprikosnoveni arbitar elegancije. Niko normalan za sebe ni ne traži takvo mesto. Ali, neko osećanje mere, sklada i ukusa, neka elementarna osvešćenost, neka bazična civilizacijska kočničica, sprečiće vas valjda da od grada koji je potpao pod vašu upravu napravite ovaploćenje najšizoidnijih fantazija bontoniranog ćifte na esidu.
Jesam li bio dovoljno jasan? Ako nisam, može i ovako: jeste li vi, ljudi, normalni? Zašto nas ne pustite da živimo koliko-toliko dostojno i mirno? Ako je stvar u parama, dajte da se dogovorimo: vi uzmite koliko vam treba, to jest koliko uzimate na ovakvim i sličnim kerefekama, ali zapravo nemojte raditi ništa – a pogotovo nemojte bilo šta da ukrašavate i ulepšavate. Evo ruke!
Kad ono, cvrc: Kamarili koja nas je – ne bez naše debele krivice – zajahala ovo unakarađivanje svega što im je dostupno nije samo unosan biznis: njima je to, sad sam već siguran, i izvor posebnog mračnog užitka, sadističke naslade. Zašto bi inače neko od glavnog grada jedne zemlje, kakav je da je i kakva je da je, pravio tematski park za doživotno duhom nedorasle? Ili hoćete da mi kažete da neko uticajan i moćan stvarno i iskreno misli da su mu genijalne te ideje sa trijumfalnim kapijama, patriotskim tunelima/plastenicima, šimširastim lavirintima, vračarskim irvasima?
Pisalo se dosta, i sam sam tome svojski doprineo, da srpski napredni Beograd sve više podseća na „antičko“ Skoplje iz bezveznjačkih fantazija onog malog makedonskog probisveta što se krije negde po Pešti, ili gde već. Megjutoa, stvar je u međuvremenu uznapredovala u dosta čudnom pravcu. Iza projekta „Skopje 2014“ stajala je nekakva identitetska politika i nekakva ideologija, pa neka je i najjadnija i najpogrešnija na svetu. Dobro, ne mogu reći da je ozbiljna, jer je kretenska, ali je barem ozbiljna u nameri. Iza „Beograda 2018“ ne stoji ništa osim apoteoze koju su beslovesne budaline same sebi ispevale, a sada svi moramo da je slušamo razjapljenih usta, kao da je Betovenova Deveta.
Neko će reći: sve je to u redu, ali to su samo blesave (kvazi)novogodišnje kulise, iritantne ali bezopasne, i naposletku vrlo lako uklonjive, kao i svaka tvrđava od stiropora. Da, ali da li je, šta znam, Beograd na vodi isto tako uklonjiv? I još toliko drugoga čime ova varvarska družina zagađuje naš životni prostor? Da li ćemo jednog lepog dana samo, cap!, i vratiti, recimo, Glavnu železničku stanicu na njeno mesto kao što ćemo, valjda, vratiti Knez Mihajlovu u „predtrijumfalno“ stanje? A to je jedno s drugim najbliže moguće povezano: samo neko ko em nema morala i stida em nema ni najmanje naznake ukusa može da stane iza BGD H2O, i samo neko takav može da nas na ovaj način pravi „novogodišnjim“ budalama. To su samo ozbiljna i karnevalska maska iza kojih se ukazuje uvek jedno te isto lice. Okej, više njih, mada svi znamo koje je glavno. I tekovine će im biti tako dalekosežne da će u poređenju s njima ona mala skopska štetočina delovati kao sitni pacer iz magareće klupe.
