Sva je sreća da u ovoj zemlji ima sasvim dovoljno Ozbiljnih Čika koje će vam lepo objasniti zašto je savršeno normalno, čak poželjno, da ova mafijaško-izdajnička Vlada napokon ode u ropotarnicu istorije, i da je odmene orni i poletni rustikalni tipovi, garnirani ponekim zabludelim japijem vrlo sumnjivih performansi. Pošto će vam, dakle, te Ozbiljne Čike – sve gladeći brade, tarući cvikere, ili šta već imaju kao neoboriv dokaz svoje validnosti – spokojno odunjkati granitno čvrsto obrazloženje zašto najedanput ono što karakteristično smrdi više nije politički korektno (a kamoli državotvorno) zvati njegovim ljupkim narodskim imenom, meni će još lakše pasti ono što mi je preostalo, ergo uloga Neozbiljnog Bate, ustvrdoglavljenog u nameri da i popu, i bobu, i onome što Onako Miriše nazove dobar (mu) dan oslovljavajući ga punim imenom.
O čemu se, dakle, radi? O zlopamćenju, prilično ozloglašenoj navici iliti osobini. To što se oni čiji je obožavani i obogotvoreni šef nekoliko poslednjih godina veoma preokupiran svakodnevnim poslovnim susretima sa osobom koju zove „gospodine Mej“ polako ali sigurno, na mala ama širom raskriljena vrata vraćaju u politički establišment – i posredno u vlast – vi, grdna sto… khm, mislim, uvaženi građani, imate primiti sa savršenom, budističkom ravnodušnošću kao puko ovaploćenje Volje Naroda koja je Svetinja. U protivnom ste Odvratna Zlopamtila, i to u najboljem slučaju. U nešto gorem slučaju, verovatno ste dopisni član Surčinskog klana, kupujete jaja kod Krmiva uz drugarski popust, šećer vam Bata Kole daje za dž, a s onim Kolesarom ste na j–s–m. Nije sasvim isključeno ni da vam u ličnoj karti piše da se zovete Čedomir ili tako nekako, mada to već nije nužno: dovoljno je da nekako i po nečemu ličite. A mora da ličite, čim postavljate tako besmislena pitanja kao što je ono „zašto je u ovoj zemlji dokazani genocid veći greh od (manje ili više) nedokazane korupcije nekolicine tranzicionih mangupa“?! O kakvom se to etičkom uvrnuću/utrnuću ovde radi?
Sve su to, dame i gospodo, zapravo passe pitanja. Bilo pa prošlo, lajali „revolucionarni“, talibansko–jakobinski kerovi par godinica, pa se i oni zamorili i ućutali jerbo su karavani svejednako prošli. Čuj – prošli: čak im ni one nakradene („oslobođene“, u besmrtnom pratećem slengu naci–bontona, što bi rekao Jergović M.) pršute, televizore ili frižidere niko nije skinuo s povijenih leđa, da ih rastereti. Otuda je sve samo ne čudo da je ono „izanđalo“ pitanje praštanja i pamćenja sada nanovo izvrnuto naglavačke, što će reći da ćete koliko sutra vi biti u (ne)prilici da se pravdate što ste tokom devedesetih, recimo, bili to što ste bili i radili to što ste radili, a veliki revizionistički tribunal će vam suditi strogo ali nepravedno, kako on to već ume. Pa, ako budete imali sreće – kao Vuk Drašković, recimo – možda vam i bude oprošteno, uz ukor pred isključenje, ako ne baš iz života a ono svakako iz Boljeg Društva. Dobro, a šta je to Vuku oprošteno, i ko mu je to, nevoljniku, oprostio, a što je slučajan povod našoj današnjoj priči, čija je prava tema mnogo šira i još mrakobjesnija od jedne minusinteligentne izjave jednog infamnog naci–plejboja? Pa evo, kaže taj naš vrli vitez sa tompusom Vučelić Milorad u jednoj recentnoj novinskoj izjavi (za tabloid „Centar“) kako nije lepo to što Vuk toliko džvanjka oko Miloševića (samo zato što je ovaj tu i tamo pokušavao da ga smakne), a da sam Slobodan M. uopšte nije takav – kao Vuk, tojest – nego je, naprotiv, dobrostiv i širokogrud i uopšte „nije zlopamtilo“. Baš tim dvema slatkim rečima Milorad V. to kaže, onaj Milorad V. koji danas uzdignuta čela hoda ovim, hajmo reći, postdosovskim Beogradom, kao da ga je oslobodio (šta, zar nije?!). Čime se ima dokazati kako bi svaka buduća saradnja morala biti stvarnom i mogućom, jer je predobri Brat Đuro, po ko zna koji put, oprostio onom Balkanskom Špijunu što ga je tukao. Bilo je to, jakako, pre nego što su kukavni zemni ostaci onog epskog Draškoviću Vuče pokorno i krotko legli na rudu, ama to je sasvim jedna druga tema. Eto, to je ta Srbija Na Čišćenju koje obećava nova vlada, ne demokratskog bloka kojeg zapravo i nema, nego više nekako demokratske cigle, one za obligatno prodavanje (‘oš kupiš ciglu?) po prigradskim budžacima. Tako to čišćenje izgleda: ne ljutimo se što te nismo ubili. A onda se onaj Neubijeni sav razneži, jer su se (miracolo! miracolo!) one nekadašnje Zlice tako frapantno uprepodobile – još pre tri-četiri godine su se ljutili, a sad ih prošlo. Što bi rekao Vršilac Raznih Dužnosti Dragan Maršićanin, „učinili su jedan ozbiljan napor na transformaciji“. I kako onda da čovek bude srca kamenoga, kako da ih ne privije na bratovljevsku grud u kojoj kuca državotvorno i domaćinsko srce?
Tako je, dakle, u zemlji Srbiji Zlopamćenje izgubilo bitku. Radujte se, narodi! I sada svim tim Sitnim Dušama preostaje samo da zanovetaju iz prikrajka dok se Braća grle, a Ćaća ih milo gleda čak sa severnomorske obale. Eno, čak i vazda vispreni Ujak, onaj s govornom manom, pustio suzu ganuća u Sheveningenu, ali to devojački stidljivo krije od Tomislava G. da ne bude shvaćeno kao znak slabosti! A Zlopamtila riju li riju – nemaju pametnija posla – pa u istom onom novinskom članku pronalaze i briljantno Tompusarovo zapažanje kako, pobogu, ni Vuk Drašković ne bi onomad bio u Saveznoj vladi, a ni Zoran Đinđić ne bi bio gradonačelnik Beograda da se Milošević nije složio s tim, da nije takorekuć dopustio da se i takve bizarnosti dese pokraj njega živog i zdravog. A mi, budale, mislili da je Đinđićevo gradonačelnikovanje rezultat dramatične tromesečne borbe za priznavanje izbornih rezultata?! Kadli ono, Slobodan M. sve vreme hteo to isto, ali dugo nije mogao, valjda zortao od goropadnog Čovića? I time je Vučelić Milorad, a da nije bio svestan, rekao sve što treba znati o prirodi jednog vremena prošlog, ali takođe i mnogo, mnogo, o onima koji su učinili da se tog vremena tako živo prisetimo, ne bismo li se na vreme pripremili za veselo renoviranje jedne loše beskonačnosti.
