Dvanestog marta, na dan nastanka ovog teksta, bar pet najvažnijih srpskih televizija posvetilo je takoreći celovečernje programe Zoranu Đinđiću. Novine su objavljivale posebne priloge, ili čak čitave knjige o čoveku koji je Srbiju onomad poveo nekuda, ali se Srbija radije lišila njega nego da se pomeri bilo kuda – ne za njim, nego sa njim. Ivica Dačić, Aleksandar Vučić i ostali dragi likovi iz devedesetih odali su počast ubijenom premijeru; možda su i mušku suzicu pustili, ko zna. Dve stranke koje se najdirektnije pozivaju na političko nasledstvo Zorana Đinđića „šetale“ su u spomen na njega, a treća, u osnivanju, nije šetala jer ona, eto, nije za šetnje nego za nešto drugo, usput će već smisliti za šta. Ili možda neće. Znajući ekipu koja se tu počela okupljati – neće smisliti ništa, ali će zanovetati protiv svega što je smislio neko drugi, i verovaće tvrdo da je baš to sterilno preseravanje „bavljenje s politiku“. Pa će se posle čuditi što će im i cenzus biti neosvojiva planinčina.
Ali, manimo se svega toga. To je važno jedino kao kontrastna pozadina pravog „utiska nedelje“, a to je za mene plakat famozne fašističke (naravno, imam lepše, ali ne i tačnije ime za To) organizacije SNP Naši, koji pak o Zoranu Đinđiću ima da kaže ovo: „Strani agent, a ne državni heroj“. Tim su plakatom fašisti-našisti oblepili Aranđelovac (neformalnu prestonicu svoje virtuelne SNP države), Mladenovac, Beograd, Novi Sad… Vidim da se svi sada nešto strašno uzbihozoriše zbog ovoga i načisto padoše u fras u šupi, a Demokratska stranka je usput zatražila i zabranu SNP Naši, koju je Ustavni sud onomad bio „pomilovao“ pod vrlo, hm, interesantnim okolnostima. Pa dobro, sama bi zabrana verovatno bila sasvim u redu, ali iz sasvim drugih razloga, a ponajmanje zbog ovog plakata. Evo i zašto.
Kao što je put u pakao neretko sav popločan dobrim namerama, tako je moguće i da niski, tupoumni i zlonamerni činovi slučajno i neželjeno proizvedu i nešto dobro – to jest, „dobro“ u kontekstu u kojem se pojavljuju. Naravno da je taj plakat „po sebi“ ogavan, kao i politička suština same te organizacije, ali i svega onoga što (i) ona simbolizuje, a što je i u doslovnom i u simboličkom smislu ubilo Zorana Đinđića i permanentno ubija Srbiju. Pa opet, svemu tome uprkos, kada sam čuo za taj plakat, moja je prva, sasvim spontana, „stomačna“ reakcija bila ne zgražavanje – kako bi verovatno bilo da je kontekst drugačiji – nego pre neka vrsta olakšanja. Otkud to? Pa lepo: to što piše na tom plakatu jeste laž, ali negde iz i iza te laži (mada mimo i protiv izvorne namere samih lažova) progovara oslobađajuća Istina. A istina uvek tako predivno subvertira licemerni društveni konsenzus da ćemo se međusobno šašoljiti prijatnim lažima jedni o drugima, i praviti se da smo u sopstvene i tuđe laži ozbiljno poverovali.
Pa dobro, Pančiću, jesi li ti sasvim pomerio pameću?! Kakva je to crna istina u tom ogavnom plakatu?! Evo kakva. Nema u njemu nikakve istine o Zoranu Đinđiću, ali ima istine o srpskom društvu – samim tim i o kontekstu u kojem je: 1. bilo moguće ritualno političko žrtvovanje/ubistvo Zorana Đinđića; 2. bilo takoreći neizbežno sadašnje „jubilejsko“ kičerozno depolitizovanje lika i dela Zorana Đinđića, svođenje jedne po svemu ekstraordinarne političke ličnosti na nekakvu sterilno neutralnu figuru Reformatora i Modernizatora kojeg su svi, pa i politički protivnici, silno džentlmenski uvažavali, i s kojim su svi, retrospektivno gledano, bili na istom poslu: reformatorskom, emancipatorskom, modernizatorskom… Aha. How Yes No.
Zato plakat tzv. SNP Naši neželjeno čini Zoranu Đinđiću sasvim zasluženu uslugu: repolitizuje ga, i podseća nas da ono za šta je živeo i poginuo jeste imalo i ima i danas brojne, dobro organizovane i sasvim beskrupulozne neprijatelje. Taj plakat, pa makar i na autorima primeren idiotski način, vraća konfliktnost i kontroverze u sagledavanje značenja i uloge Zorana Đinđića, njegovih ideja i prakse, a samim tim ubijenom Đinđiću produžava politički život. Tome nasuprot, amoralna i odvratna kampanja naknadne „đinđićizacije“ svih živih, od Dačića do Vučića i nazad (jebote, ko je sledeći na redu?! Nikolić Tomislav?! Ilić mr Velimir?!), a koju cinično sprovodi deo rahmetli tzv. Druge Srbije, isto je što i rad na trajnom ubijanju Zorana Đinđića: tamo gde je „sve isto“ i gde su „svi isti“, tamo i svako može da bude novi Zoran Đinđić, samo ako mu okolnosti idu na ruku… E, to je prava laž i to je prava podlost! U poređenju s tim, budalesanje „Naših“ smešno je i čak benigno. Jer, „Naši“ ne falsifikuju suštinu izuzetnosti Đinđićeve pojave: ne, oni je naprotiv u potpunosti čuvaju i uvažavaju, samo što je interpretiraju na svoj način i iz svog ugla. Pošto je taj ugao, kako rekoh, fašistički, normalno je da o Đinđiću misle i govore sve najgore. Oni se ne prenemažu da im Đinđić, čak i mrtav, nije „prirodni“ politički neprijatelj. U poređenju s ljudskim mizerijama i krpama koje danas vučiće, dačiće i slične ležerno proglašavaju Đinđićevim političkim naslednicima, čak su i „Našisti“ moralne i intelektualne gromade: jeste da eksplicitno lažu o Đinđiću, ali ovi drugi sistematski lažu o svemu ostalom. Samim tim i o Đinđiću, neizbežno.
