Zar ne bi bilo bolje da u ovoj državi nema toliko afera i skandala? Ali, ako ima korupcije i zloupotrebe vlasti, zar nije bolje da se to otkriva i kažnjava? Ali, šta ako je neko nevin optužen? A da nije još gore ako se nekažnjeno krade, pljačka i otima?
U ovim stvarima nije zgodno ispasti naivan, kao ni paranoidno sumnjičav, a preti nam opasnost s obe te strane. Da korupcije u Vladi Srbije ima Dinkić je već uspešno pokazao na primeru dvojice mangupa čiju je krivicu Vlada praktično priznala. U slučaju ministarke saobraćaja isti Dinkić bio je manje uverljiv i pomalo neprecizan. Nabedio je muža, a u pitanju je bio tast što je, ako je reč o korupciji, možda svejedno a možda uopšte nije.
Antikorupcijski zakoni obično pominju samo užu familiju, gde ne spadaju tast, svekrva, svastika, sestrić, pašenog, prvobratučed. Ako ste u poziciji da zloupotrebite svoj položaj i sebi u džep gurnete neku crkavicu za crne dane, to ćete učiniti preko nekoga drugog i možda ćete verovati svojim najbližim. Tako je, recimo, u zemljama uzornog kapitalizma. Ali, mi ovde imamo mnogo šire familije, oslanjamo se više na lične odnose, manje verujemo institucijama, slabo se pridržavamo pisanih propisa, a kad je u pitanju privatni biznis svi negde imamo nekakve uticajne rođake.
To znači da zakone protiv korupcije i konflikta interesa ne možemo prosto da prepišemo od Švajcaraca, nego ima da uzmemo u obzir domaće navike, barem dok nas ne prođe ova tranzicija, to jest dok se ne otuđimo od rođaka i njihov broj ne svedemo na razumnu meru. Jer, korupcija – to su pre svega rođaci, prijatelji i zemljaci, barem u ovom delu sveta. Ako njih ukinemo, korupcija neće više imati za šta da se uhvati. Dakle, na kraju ove velike metamorfoze trebalo bi da postanemo pošteni, ali sami.
Sve ovo znači da je u ovoj fazi našeg istorijskog razvoja tast za ministarku suviše blizak rod, mada ne mogu da tvrdim da je Rašeta-Vukosavljević bilo šta skrivila. Međutim, priznajem da se nekako manje ponosim tom vladom otkako znam da i ministarkin muž, bivši Đinđićev telohranitelj, radi u istoj vladi na poslovima obezbeđenja. Ne znam tačno šta tu nije u redu, zašto muž ne bi brinuo o sigurnosti svoje žene i njenih kolega, ali kad su se zajedno pojavili pred novinarima da se odbrane od Dinkićevih optužbi, pomislio sam da bi ipak bilo bolje kad se ne bi videlo da smo svi mi zapravo jedna velika familija.
S druge strane, izgleda da Mlađan Dinkić politiku shvata kao krvnu osvetu. Na Vladu Srbije se ostrvio sa nekom ubilačkom strašću, kao da je rešio da svake nedelje likvidira po jednog ministra, a premijera, recimo, čuva za kraj. Dokle god raspolaže valjanim dokazima ili barem dovoljno osnovanim sumnjama, taj njegov rat, ma koliko delovao kao privatni, imaće opravdanja. Sve i ako mislimo da je ova vlada najbolja moguća i jedina reformska, nema nikakvog razloga da zažmurimo na bilo kakvu svinjariju bilo kojeg ministra.
Ali, politika nije rat, što znači da bi potpredsednik G17 plus osim žustrine morao da pokaže i nešto strpljenja i promišljenosti. Čim je pokazao onaj prvi papir sa imenima Janjuševića i Kolesara, tražio je ostavku cele vlade, mada je šira javnost tek tada prvi put čula ta imena. Pošto hoće sve i odmah, Dinkić kao da počinje da naduvava afere i pravi mešavinu od činjenica i blefova, uzdajući se u to da je javnost ovde uvek spremna da veruje u korumpiranost vlasti.
To već više nije samo normalna borba za vlast, nego destrukcija ono malo kakve-takve regularnosti, kao da se teži tome da, posle rušenja Miloševića, Srbija nastavi da se gica i silom ruši svaku vladu. Šta će nam taj rodeo? Zar ubistvo premijera Đinđića nije pokazalo da je narod sasvim drugačije raspoložen. Tražiće glavu bilo koga ko je uhvaćen u korupciji, ali neće lako opet krenuti u nekakve prevratničke avanture.
Afere naravno čerupaju ugled Vlade, ali to samo znači da će vladajuća većina, ako se ovako nastavi, na izborima ostati u manjini. Premijer Živković dosetio se da zatraži od tužilaštva da se posveti aferama i hitno reaguje na svaku optužbu, da za dva dana ustanovi šta je istina. Tužioci i pravni stručnjaci vele da je to nemoguće i sigurno su u pravu, ali shvatam šta muči premijera. Setimo se, na primer, Sadama. Šta njemu sad vredi što je naknadno ustanovljeno da su optužbe bile lažne i da nije imao oružje za masovno uništavanje?
Dinkićevi napadi, međutim, suviše su žučni da bi oštetili samo Vladu. Bivši guverner ima odlične šanse da u tome i sam izgori, jer nije u stanju da se savlada i prikrije osećanja koja njime upravljaju. Po tom srljanju, čak i izvesnoj brutalnosti, Dinkić zbilja liči na neke od ljudi iz one prethodne ekipe i ne bih se iznenadio ako on uskoro dođe u sukob i s ljudima iz vlastite stranke koji sigurno teško podnose njegove samovoljne, preagresivne nastupe.
On je, naime, svoju stranku već gotovo doveo do tačke kada neka buduća koalicija s DOS-om postaje nemoguća, a ne vidi se da iza toga stoje bilo kakav plan i strategija. U centru svega je sam Dinkić i njegova politika na život i smrt, sasvim neprimerena mirnoj, kamernoj atmosferi i običnim, civilnim problemima s kojima se Srbija suočava. Samo bi rušio prepreke i mrvio neprijatelje, a ne vidi se da ume da stiče saveznike. Pa, zar vam se ne čini da smo ipak potrošili ovu vrstu vođa?
