Lako je ovima što vole da se igraju baba Vange i ostalih vračara, i pri tome stalno promašuju: oni ubrzo i oguglaju na sopstvene brljotine, naročito kad shvate da javnost ionako ima kokošije pamćenje: rekli, lupili, ostali živi, i idemo dalje. Pa još umudreno domeću: jesam li ja vama lepo govorio? A ono, zapravo, govorili sve suprotno od onoga što se naposletku dogodilo. Vrvi od trampova na našoj javnoj sceni.
Moj problem je što ne volim da izigravam vračaru i gledam u staklenu kuglu, a naročito ne na temu tzv. politike u Srbiji; kad to ipak s vremena na vreme učinim jer procenim da je potrebno i važno, vrlo retko omanem. Zato mi takva omanuća, kad se ipak omaknu, malko i presednu. Ovo sadašnje možda i više od drugih. Nu, čto slučilos? Nema ni par meseci da sam na ovom istom mestu tvrdio da nema šanse da se naš Svedržitelj Vučić Aleksandar kandiduje za predsednika države, pa sam još i naružio one koji uopšte ozbiljno razmatraju tu mogućnost. Znamo kako se to završilo…
E sad, lako za moj ranjeni ego, to je zaista najsporednija stvar na svetu, čak i meni (mada znam da će mi to malo ko poverovati), kamoli ostatku sveta. Ono što me uznemirava je dubinski razlog mog promašaja. U jednoj reči, on bi mogao glasiti ovako: sto mu gromova, precenio sam Vučića! Ili sam potcenio brzinu kojom se ovaj iznutra urušava, urušavajući i Srbiju pri tome – a to se nekako svodi na isto.
Kako sam, za ime sveta, uopšte uspeo da precenim čoveka o kojem nikada u životu nisam pomislio ništa dobro, pohvalno i povoljno, ne zato što ga „mrzim“ (sve sa porodicom mu, valjda), nego zato što – ako mene pitate – naprosto nema šta takvo(g) da se pomisli? Čini mi se da je tu proradio preventivni samoodbrambeni mehanizam neverice, poznat i kao „neće valjda“. Naime, zaista nije bilo racionalnog razloga za to da se Vučić, i to na početku mandata, odrekne daleko najmoćnijeg mesta u državi i zameni ga za fikusiranje po Andrićevom vencu. Okej, svi znamo da se sa autoritarnim vladarima seli i moć, pa da bi Vučić i kao predsednik bio centar vlasti kao što je to i kao premijer (videti primere Putina i Erdogana, pa onoliko sam pisao o tome!), ali to se čini tek kada se iscrpu ustavne i zakonske mogućnosti na jednoj adresi, pa se Nosilac Moći naprosto preseli na drugu, ponevši i Moć sa sobom, kanda spakovanu u finu, malu belu kutijicu za puder. Priča kako je „isuviše rizično“ kandidovati Nikolića jer može, eto, da izgubi, nije baš sasvim iracionalna ali jeste u mnogo smislova prenategnuta, i izgledalo mi je da Vučić neće tako brzo ići toliko daleko u urušavanju preostalog smisla politike i institucija u Srbiji – ne što bi ga u tome ometali stid, dobar ukus ili ljudska i politička pristojnost, nego što mu to stvarno nije potrebno. Bar ne u ovoj fazi njegovog burnog dijalektičkog razvoja.
I eto, ispada da sam pogrešio… Mada, samo na kraći rok; na duži rok, pogrešio je Vučić. Nije da mi je žao zbog te njegove greške, s obzirom na njene krajnje konsekvence – na onaj način na koji mi nije bilo žao kad se Milošević preigrao u Rambujeu, jer mi je bilo jasno kako to mora da se završi. Ali mi jeste žao svih nas koji treba nekako da prodeveramo kroz tu mučnu agoniju, koja može trajati i veoma dugo.
Razmere uznapredovale sociopatije koja je prekrila državu i kidnapovala društvo malo kada smo mogli tako jasno da sagledamo kao ovih dana, kroz priču o neverovatnom i zaumnom Vučićevom „avionskom“ spotu, verujem da svi znamo o čemu se radi. Teško je naći, bar u Zapadnom svetu (a to je danas sve što nije Treći svet, Kina s okolinom i možda Rusija) neki sličan presedan, nešto gde se dečački užagrena želja za svevlašću i za potpunim potčinjavanjem države i društva iskazuje tako jasno i otvoreno. Pa se još i, u tipičnom vučićevskom maniru (nad kojim se ne možete dovoljno naispovraćati sve i da vam hiljadu konduktera doda hiljadu kesa), sve to prikazuje kao samožrtvovanje skromnog i kao devojčica stidljivog i rumenog narodnog sluge u vešto dozirano bezveznom košulja-džemperčetu! Nešto u stilu: najradije bih bio skromni kaluđer ili ćata u arhivatorskom odeljenju Instituta za gubljenje ruda i istraživanje vremena (not a mistake!), ali pošto znam da biste načisto propali bez mene – što bi mi, jebiga, slomilo srce – dajte mi svu vlast u ruke, i to istovremeno, hirotonišite me za predsednika, premijera, kralja, kraljicu, pešaka, topa, žandara, džokera, asa i trefa, i uklonite svaku moguću prepreku na mom putu, a najopasnija prepreka je bilo ko ko bi mogao pomisliti da bi nešto valjalo raditi drugačije nego što ja radim. Zato takvom destruktivnom elementu ne smeju u ruke dopasti mehanizmi vlasti i uticaja uz pomoć kojih bi to sasvim legalno mogao da učini. Otuda ona izvorno idiotska i za svakoga ko ima tri čiste o organizaciji savremene države (najkasnije od Francuske revolucije) duboko uvredljiva prispodoba mogućeg „pluralizma“ u institucijama vlasti demokratske države (kao legalnog i legitimnog rezultata slobodne i složene biračke volje) s avionom koji mahnito ševrda nebom jer se pilot i kopilot gušaju oko pravca leta i načina letenja, a putnici samo što nisu poispadali napolje, popadavši valjda po vazdušnom koridoru Obrenovac-Valjevo-Užice-Kolašin.
Ukratko: teška je ovo boleština, ali joj srećom ima lakog i legalnog leka. Ne očekujte od pacijenta da ga sam uzme; nema teorije, morate da mu ga date kako god znate. Što pre, to bolje za sve, čak i za njega.
