U njemu se duše ne kupuju na komad i skupo, pažljivo umotane u luksuzni papir krunisan elegantnom mašnom, kao u prestižnim buticima. Ne premišlja se stari lukavac da li se kupovina isplati i koliko truda mora da se uloži da se ta duša zasluži.
Đavo tu kupuje duše na gomilu, u industrijskim pakovanjima, s velikim akcijskim popustom. Na palete. Duše su tu roba široke potrošnje, ljudski bakaluk u rinfuzu koji se meri lopatama i džakovima. Često ih dobija i bez para, na kompenzaciju, u zamenu za zgradu, kola, sendvič, krišku statusa ili mrvicu samopoštovanja.
Još je gore, u stvari.
Ova mesta su za Đavola i prostrani buvljak gde se duše valjaju u prašini i blatu, aljkavo pobacane po masnim ciradama, izanđale, čekajući nekoga da se za njih bezvoljno cenjka jer su ionako tričave, ubofljene od gaženja i habanja. Lukavi Đavo, majstor procene i prevare, vidi da su ovi što ih prodaju nesvesni njihove vrednosti – izgubljena Van Gogova dela nađena na nekom zapuštenom tavanu koje slučajni siroti nalazač iznosi na buvljak u nadi da će nekoga prevariti dovoljno da se otarasi tih nerazumljivih mazarija.
Na dva rafa, duše su budzašto.
Jedan je amazonski, elektronski, virtuelni raf „fejsa“ i interfejsa. E-trgovina za prodaju duše je na ekranu. Sedi botovska duša ispred pikselskog univerzuma i odrađuje svoju crnu sudbinu u forumima, u komentarima, pulsira, još malo, u partijskim, nacionalnim i drugim raspravama, svim raspravama, jer je na takvim mestima sve političko i sve nacionalno. Elektronskim metlama na kojima jašu upravljaju njihovi dežurni demoni, lajući im u uši gde, koga, kada, kako… „uvek, ako…“ i druga pravila delovanja, „talking points“, uglove napada i taktike razvodnjavanja argumenta, „kadsmovećkodtogizama“ i još teže bojeve municije za reputacione egzekucije.
Znaju ove već mrtve duše da ništa ne oživljava narod tako kao gola fizička pretnja i psovke, čitav taj makabristički repertoar u kome smo, na primer, mi svetski vicešampioni, posle Mađara. Psovanje i pretnje su moneta kojom ove prodate duše namiruju gospodara da bi zaradili svoje milosti, njihovi mali žrtveni darovi božanstvu, komadići žara na kojima se topi tamjan njihovog poklonstva. U tom smradu se On cereka i cokće, nadut od tolikog mnoštva džabe duša…
Drugi raf duševnog bofla su štampani medijski falangoidi, specijalne jedinice za medijske operacije i percepcijske atentate. Oni imaju najtužnije i najjeftinije duše, posebno zato što su mlade. Kao šetnja bombardovanim porodilištem, srce se slama i stomak prevrće od misli na sve te mlade živote čiji su talenti, kakvi god da su, lakomisleno ili nebrižno, ustupljeni starom podrivaču.
Zbog neke sitne kinte, zbog zaštite, zbog makar i privida slave, bez obzira koliko mračne, zbog osećaja moći, zbog… obećanja, oni lome stupce i strane, kodiraju i dizajniraju, uređuju, pišu… Ne mare mnogo za šta i zašto. U svom zanosu ili po profesionalnoj dužnosti, često izmišljaju i kreiraju nepostojeće. Idiotluci prodaju, idiotluci su „lepljivi“, i komercijalno – jer im čitaoci posvećuju pažnju i vreme – i „poslovno“ – kada mora da se odradi to što Đavo zahteva. U svakom slučaju, njima idu očne jabučice….
Đavolji je to posao, za veštice i jage, za ogre i pragrdane, skupljanje očnih jabučica. Pakuju ih u njihove elektronske tegle, sortiraju po veličini, boji, težini, ukusu… A onda, s toliko zarobljenih očiju, možeš svašta da uradiš. Čak i da uništiš nekoga. Mora se, Đavo ne pita, dolazi po svoje, redovno, a detetu baš treba nova školska torba… bar neki dan u Grčkoj, svi idu… devojka mi je skupa za održavanje…
Banalnost zla, kao što reče Hana Arent. Zlo je autentično banalno i valja se u magacinskoj dosadi supermarketa duša ili u zagušljivoj prašini buvljaka. Đavo je i sam sitna duša koja zna gde da nađe druge, jeftino. Na palete.
