Pouka tužnog iskustva: Potcenjivanje kriminalnih grupa
Još 30. jula prošle godine, na istim ovim stranicama, u istoj rubrici, objavio sam tekst čiji je naslov počinjao rečima „Kako ubiti Borisa Tadića…“, a on je od tada još živahniji. Tada ga je, navodno, Stipe Mesić, u tom trenutku aktuelni predsednik Hrvatske, na nekakvom sastanku u Sofiji, upozorio da mu „balkanska kriminalna hobotnica“ radi o glavi, a Tadiću je od tada pojačano obezbeđenje, što, po sopstvenim rečima, ne podnosi lako, ali mora da trpi.
Pre dva-tri dana ta priča je obnovljena – navodno Šarić&comp. žele da se osvete Tadiću za sve što ih je snašlo.
Za zemlju s tužnim iskustvom potcenjenih pretnji kriminalnih grupa, sraslih s tranzicionom politikom sumnjivih privatizacija i olakog propiranja svakakvog novca, to je dovoljan razlog, makar ga objašnjavao Slobodan Homen, da preduzme vanredne mere zaštite zvaničnika i drugih rizičnih grupa.
Tadić je višestruko ugrožen, a postaje ranjiviji kako mu, ruku na srce, bledi politička harizma koja se, po pravilu, razvodnjava u drugoj polovini mandata sve i da nema krize koja ljude čini očajnim, život čini besperspektivnim, a vladu, zaokupljenu brigom i računicom o novom izbornom ciklusu, još manje funkcionalnom nego što je bila…
Bezbednosne procene, ukoliko nisu lakirovke, morale bi da ukazuju na okolnost da je Srbija zemlja u opasnom previranju i da je situacija slična onoj iz 2003. godine kada je ubijen Zoran Đinđić. Koncept reforme tada je počeo da se iscrpljuje, mada niko to nije hteo da prizna, kao što ni danas niko neće da prizna da nema jasne ideje u kom će pravcu biti okrenuto državno kormilo.
Ministarska neslaganja oko toga bodu oči već i laicima. Recimo, samo za primer, da bi Mlađan Dinkić da pospeši potrošnju „lakim kreditima“, a da bi ministarka finansija da je suzbije povećanjem PDV sa 18 na 22 odsto. Ministri i stranke zauzimaju pozicije u „izlaznim godinama mandata“, a količina psovanja i vređanja prevazilazi, na dnevnoj bazi, uobičajenu porciju.
Tadić je, čini mi se, na vetrometini, baš kao što je bio Zoran Đinđić. I jednom i drugom usud je bio da vladaju koalicionom mešavinom koja se, s bliženjem kraja mandata, sve više pokazuje kao eksplozivna, a sigurno manje iskrena.
Ne bih, dakle, potcenio Tadićevu ugroženost. Njegova izloženost spoljnim uticajima može se meriti i činjenicom da se sve češće oglašava o stvarima za koje ga niko nije pitao i za koje nije ni nadležan, ali, verovatno, instiktivno oseća da je on jedini lepak neke državne homogenosti.
Možda mu bliski stranački kadrovi, savetnici i dušebrižnici, skloni množenju u direktnoj srazmeri sa deljenjem pozicija u vlasti, sugerišu da preuzima arbitarnu ulogu u društvu, ali ne bih rekao da ga to jača. Pre će biti da ga to slabi. Mediji su nam, manje-više, poltronski i površni, što je povezano kao prst i nokat, i stvara se privid Tadićevog „božjeg prsta“ što ga, po definiciji, čini poželjnom metom svake zamlate koja bi poverovala da se njegovim uklanjanjem sa životne ili političke scene točak istorije može okrenuti ili zaustaviti, tim pre što je već zaribao.
Ulaznica od milion glasova: Popović video vladu iznutra
Institucije su u ozbiljnoj krizi: reforma pravosuđa sprovedena je traljavo, a krivica se svaljuje u ozbiljnim evropskim kancelarijama na rukovodstvo Demokratske stranke, infrastrukturalna obećanja množe se hiljadu puta brže nego kilometri na bilo kom od opevanih koridora, guverner je podneo ostavku iz vrlo nejasnih ličnih, a ubedljivih političkih razloga, nemoral se širi u svim sferama – od crkve do humanitarnog rada, ekonomskoj krizi kraj se ne nazire, a ne nazire se ni adekvatan plan izlaska iz krize. U sukobu su politika i privreda, u Specijalnom sudu vlaga uništava dokumenta, razvodnjava se sve što se mora popiti kao gorak lek, uključujući tu i deklaraciju o Srebrnici, država je ogoljeno nedovršena i slabi osećaj ljudske pripadnosti zajednici. Ne vidi se zajednički cilj.
Opozicija to koristi i pokušava da se predstavi kao ujedinjena. Predstavnici Srpske napredne stranke, Nove Srbije i Demokratske stranke Srbije predali su početkom nedelje premijeru Srbije Mirku Cvetkoviću potpise građana koji traže vanredne parlamentarne izbore. Potpise su predali lideri Srpske napredne stranke i Nove Srbije Tomislav Nikolić i Velimir Ilić, kao i potpredsednik Demokratske stranke Srbije Nenad Popović. Vojislav Koštunica je sve to gledao na televiziji, ako je uopšte gledao.
Razgovor predstavnika opozicije sa premijerom u zgradi vlade trajao je jedan sat. Platili su ulaznicu od milion glasova da vide vladu iznutra, mada je dobro, izuzev Popovića, poznaju. Ritualno, pristalice te tri stranke koji su nosili stranačke zastave uzvikivali su: „Hoćemo promene“, „Lopovi“, „Dinkiću lopove“, „Dole vlada“, „Hoćemo izbore“…
Nikolićevo fokusiranje: Vlada kao poštansko sanduče
U saopštenju Vlade Srbije se navodi da je Cvetković rekao da vanredni izbori ne bi doprineli stabilizaciji prilika u zemlji. „Sadašnja situacija je dodatni stimulans za vladu da i dalje intenzivno radi na realizaciji postavljenih ciljeva. Vlada ozbiljno shvata sve primedbe i otvorena je za konsultacije sa predstavnicima opozicionih stranaka kako bi se poboljšalo stanje u društvu i ekonomiji zemlje“, naglasio je premijer Cvetković.
On je, takođe, rekao da je vlada ispunila najveći deo postavljenih ciljeva kada je u pitanju evropski put Srbije, očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta i borba protiv kriminala. „Mere protiv ekonomske krize su sačuvale srpsku ekonomiju od najgoreg scenarija i predstoji nam veliki posao na ozbiljnom oporavku privrede za šta je potreban stabilan politički ambijent“, ocenio je premijer.
Nikolić, Ilić i Popović najavili su da će nastaviti zajedničke akcije jer su Srbiji potrebne promene. Oni smatraju da Vlada Srbije ne radi dobro i da građani loše žive, a da je na sastanku Cvetković pokušao da ih obmane pričama da se u Srbiji bolje živi i da Srbija izlazi iz ekonomske krize.
„Vlada nema nameru da odstupi, a nemamo ni mi“, poručio je Nikolić i zamolio građane da imaju poverenja u stranke koje vode akciju i rekao da će ih oni dovesti do vanrednih parlamentarnih izbora.
Nikolić je rekao da je Vlada Srbije „ustavna adresa“ na kojoj se predaju potpisi za vanredne izbore, ali da o svemu odlučuje Boris Tadić.
Nikolić je vešt političar i ova njegova izjava da o svemu odlučuje Boris Tadić ima vrlo jasnu logiku. Vladu je kao „ustavnu adresu“ proglasio, u suštini, za poštansko sanduče i teret svega ovoga što nam se događa svalio je na Tadićeva pleća. Time je predsednika Srbije i predsednika stranke koja je okosnica vlade učinio odgovornim za ukupno stanje u zemlji, što je preveliki teret za jednog čoveka, ma koliko on pokušavao da ga nosi.
Tadić je, suštinski, na sebe preuzeo predsedavanje opštim srpskim poslovima i to ga čini politički mnogo ranjivijim nego što bi trebalo da bude. Logično je, otuda, pretpostaviti da će pravac opozicionog delovanja biti usmeren na Tadića i njegovo najbliže okruženje. A to mu ne povećava bezbednost – ni ličnu ni političku.
