Nikad robom, poruke filma Društvena dilema

Evo dileme: da li biste kupili mobilni telefon kome baterija traje samo četiri sata, a posle toga mora da se puni barem osam sati? I ne može da se koristi dok je na punjaču? Ova četiri sata odnose se samo na aktivno korišćenje, ako telefon samo ćuti, baterija može da traje dan ili dva.

U vreme kada se svi bore da naprave bateriju koja može da tera pametni telefon od (letnjeg) jutra do mraka pa i duže, logično je pitati kome treba takav telefon? Kako kome? Vašem detetu, a verovatno i vama lično.

Ideja je sledeća, telefon uzmeš ujutru kada se probudiš, a onda tokom dana ekonomišeš za šta ćeš ga koristiti kako bi baterija trajala do spavanja, odnosno punjenja. Ostaju nam ta četiri sata za razmenu poruka, gledanje videa, telefoniranje, mejlove. Da li je dilema jasnija ako nam neko ukaže da dnevno provodimo toliko i više sa telefonom u rukama? Jer, većina će se zakleti da ga ne koristi duže od jednog sata, maksimalno dva. U tom slučaju dileme nema. KBSZ.

Netfliks je 9. septembra objavio film Društvena dilema (The Social Dilemma), žanr je igrano-dokumentarni i trenutno je na vrhu gledanosti na ovoj platformi. Film govori o našoj zavisnosti od tehnologije i komunikacije zamišljenih da nam donesu blagostanje, ali su se pretvorili u zle algoritme sa jedinim ciljem da utiču na naše odluke. Šta ćemo da kupimo, za koga ćemo da glasamo.

U zamenu za to dobijamo „besplatne“ sadržaje, možemo do mile volje da guglamo, jutjubujemo, tiktokujemo, četujemo ne pitajući se kako je moguće da na klik ili dodir pokrećemo servere po svetu i trošimo silnu struju za to, a da plaćamo samo mesečnu pretplatu domaćem operatoru ili se kačimo na vajfaj u kafiću.

Dokumentarac nudi odgovor: plaćamo mi i te kako, tako što svim tim mamisajtovima najpre dajemo svu svoju pažnju, a onda im dopuštamo da na nas izvrše uticaj koji nas pretvara u poslušnike. Radimo ono što nam oni sugerišu, ubeđeni da odluke donosimo sami. Mi nismo robovi tehnologije, jer robovi su svesni svog položaja. Mi smo roba. Kojom neko trguje.

Najgore je kod dece koja ne poznaju drugačiji život, onaj bez mobilnog telefona i društvenih mreža. I za njih, ali i za nas, telefon je postao elektronska cucla. Kada nam ga oduzmu postajemo razdraživi, ako nemamo domet imamo napad panike, kao i kada nam se istroši baterija, a nemamo gde da je dopunimo.

U filmu govore ljudi koji su taj sistem stvarali, kreatori Fejsbuka, Instagrama, Pinteresta, Gugla, iz najbližeg kruga osnivača ili tek nešto malo niže. Listom kažu da svojoj deci ne daju u ruke sprave i aplikacije koje su baš oni proizveli. Imate utisak kao da vam menadžer fabrike cigareta objašnjava zašto svom sedmogodišnjem detetu ne dozvoljava da puši. A vaše dete purnja u susednoj sobi cigarete koje ste mu vi kupili.

Film je dobar, ali previše radikalan u zaključcima. Uticaj društvenih mreža je ogroman, posebno ako ih koristimo bezrezervno, ali isto tako su se ljudi vekovima primali i na druge uticaje. Ostaje problem naše zavisnosti od informacija, nesposobnosti da se odvojimo od telefona i potrebe da svako malo gvirnemo „šta ima“, bez obzira da li smo na porodičnom ručku ili u crkvi.

Predlog sa početka ne bi tu potrebu ukinuo, samo bi je smanjio na meru koju bismo opet teško mogli da nazovemo razumnom. A šta mislite o tome da baterija traje pola sata?