Šta smo naučili od krvave nedelje u Beogradu? Nekoliko važnih stvari: da je svako masovno nasilje organizovano, da je svako organizovano nasilje političko, da je svako političko nasilje pučističko, a da je namera njegovih organizatora da zavedu tiraniju. Naravno, u ime neke uzvišene vrednosti, po mogućnosti tradicionalne, to potencijalnim simpatizerima i budućim robovima nekako najseksi zvuči. To su činjenice. Ostalo su izgovori i prenemaganja. Dobro, recimo da je to ono što smo naučili „o njima“. A šta smo naučili „o sebi“? Pa, recimo to da u vaskolikoj intelektualnoj eliti, vladinom i nevladinom sektoru te sveukupnom medijskom profesionaluku (i vodi) nije bilo tog delije koji bi stvari postavio tako jasno i beskompromisno kao jedna Jelena Karleuša – od svih ljudi! – i to u Qriru – od svih listova! Prostije rečeno, građanka Karleuša je o suštini bede i licemerja „zdravih tradicionalnih Srbalja“ oko Povorke ponosa u svojoj kolumni (!) rekla sve ono što je trebalo da kažemo mi kojima je to posao, ali nismo znali, hteli ili smeli da to izložimo tako jasno i bez femkanja. U redu, ja sigurno neću samo zbog toga prestati da mislim da su zvukovi koje JK ispušta pokušavajući da peva nešto najstrašnije što je zabeleženo otkad je čovek izmislio aparate za snimanje i reprodukciju audio sadržaja, niti ću misliti išta bolje o kontekstu u kojem je napravila karijeru, ali za ovo što je napisala u tekstu „Otvorite svoj um!“ (pročitajte ako niste – i dalje je lako dostupno na sajtu Qrira), za zdravu pamet, ličnu i građansku kuraž i autorski kreativni bezobrazluk, građanka Karleuša Jelena zaslužuje više respekta nego što sam uopšte u stanju da iskažem.
Okej, sada nazad na početak. Baš kao što je JK, mada „nepozvana“, svima lepo nacrtala da su dva i dva četiri, tako je i cela jedna mašinerija „patriotskih“ i(li) „bogobojaznih“ mrsomuda, prodavaca magle, a bogme i blagoglagoljivih pučističkih jataka, sada krenula da troši svoje – doduše, mahom skromne – resurse pameti i elokvencije ne bi li dokazala kako ništa nije onako kako jeste, nego je, naprotiv, sve onako kako nije: sve što ste videli niste videli, sve što ste čuli niste čuli. Za početak, nasilničko orgijanje fašističke rulje sistematski se poistovećuje (i tako tobože, na osnovu jedne kvazianalogije, legitimiše) sa građanskim protestima tokom devedesetih, posebno sa „finalnim obračunom“ od petog oktobra 2000. Stvari stoje baš obrnuto, miran protest i nenasilje (i načelno i sasvim konkretno) odlika su svih tih protesta (we were there!), dok je nasilje bilo uvek na drugoj strani. Sam peti oktobar tu je tek prividni izuzetak: njemu su prethodili legalni izbori, koje je Milošević izgubio, a zatim odbio da prizna poraz, čime je svesno izmestio stvari iz normalnih pravno-institucionalnih okvira izvevši neku vrstu puča, postavši klasični Uzurpator. Zbog toga mu se moralo malo pripomoći da ode, i to je sve. Dakle, upravo zato da bi se povratio zakonski poredak! Petooktobarski demonstranti, u ogrooooomnoj većini, nisu bili razjarena linčerska gomila, a ovi nedeljni jesu. I to ništa ne može da izjednači, osim ako nećemo sami sebe da lobotomizujemo. Jedino je po samim obodima „petog oktobra“ bilo nekih nedostojnih događaja, poput obračuna gomile sa Dragoljubom Milanovićem; izvinjavam se što skromno podsećam: prve Nuspojave nakon 5. 10. 2000. bile su posvećene upravo mom gađenju nad tim (zlo)činom koji se ne da opravdati i relativizovati nikakvim kontekstom.
Sa vrlo dobro vođenim i koordinisanim ustankom šljama od 10. 10. 2010. sve je suprotno: nasilje prema drugim ljudima i prema tuđoj imovini jeste jedina njegova svrha, smisao, suština. Pri tome, to nasilje usmereno je najdirektnije protiv zakona i protiv svakog demokratskog poretka, a ne u njegovu odbranu, kao 5. 10. 2000. Naime, Povorka ponosa – sviđala se nekome ili ne – organizovana je po zakonu i uz poštovanje ustavnih prava građanki i građana, odobrena je i obezbeđivana od legalne i legitimne vlasti (a ova je baš to sve dok ne izgubi demokratske izbore) i nije ni na koji način bila nasilna prema bilo kome drugome.
Ovo nas dovodi do drugog demagoškog dragulja (amfilohijevskog porekla, ali široko rasprostranjene upotrebe, od svih zavađenih frakcija Novih Srpskih Političkih Mislilaca preko dislexičnih repera sve do nesrećnog Vukotić Manje): žrtve nasilja nisu žrtve, nego su baš one pravi nasilnici; one su isprovocirale nasilje i to, dakako, iz loših, čak zavereničkih namera, da „naude Srbiji“. Sad bi tu neko sa tri čiste u glavi rekao: pa dobro, majstori, ako je to tako, zašto ih lepo niste zeznuli pa im uskratili nasilje (kao u onom genijalnom vicu kad sadista muči mazohistu tako što neće da ga muči), i tako njihov Podli Plan osudili na propast?! Ali, naravski, to nema mnogo smisla, jer čak i oni iole pametniji među korisnicima i širiteljima ovih floskula svesni su da pričaju gluposti – samo su ubeđeni da tako treba, u ime Višeg Cilja. Ideja da marginalizovane društvene grupe moraju uvek i zauvek da čuče u mišjoj rupi, inače u protivnom izazivaju nasilje i zaslužuju sve što im se dogodi spada među raskošnije primerke iz kolekcije Sveopšte istorije beščašća.
Na koncu, tu je i mehanizam sentimentalizacije percepcije zločina(ca): to su deca; oni žele dobro, samo možda ne znaju kako; zar da zatvaramo i kažnjavamo cvet srpske mladosti? Režiser Stevan Filipović uspeo je nekako da – kroz kakofoniju nesuvislosti kojom je bio zasut – protne jednu važnu principijelnu razdelnicu: građani koji nasilnički i politički deluju u javnom prostoru nisu deca, koliko god godina imali. Na neki način, svojim se delovanjem oni odriču svog „detinjeg“ statusa. Da i ne govorimo o tome da je žrtvama organizovanog nasilja s pučističkom potkom sasvim svejedno da li na njih nasrće neko ko ima šesnaest ili pedeset i šest godina: kamena kocka u glavu podjednako boli.
I šta ćemo sad? Pa ništa, svako na svoj radni zadatak, što reče Onaj. Država će se praviti da je ovoga puta ozbiljna, fašisti će se praviti da nisu fašisti, a oni između će se, po običaju, praviti blesavi. Osim Karleuše, naravno: jes’ da nije pevačica, ali vala nije ni ćelava, a kamoli blesava.
