Jeste li od onih koji se, kada ih neko pozove na mobilni a da nisu sami, mahinalno okreću ka zidu kako bi razgovoru obezbedili neku željenu privatnost? I koliko puta ste se i sami našli u neprijatnoj (a možda i prijatnoj) situaciji da slušate razgovor koji očito ne bi trebalo da čujete?
Kada želite da sačuvate privatnost na defanzivan način (okretanje ka zidu i šaputanje), moglo bi se reći da ste u pravu. Ali kada naprosto želite da nekoga „zalepite“, a da se ne zna da ste to baš vi učinili, običan ste nitkov koji beži od odgovornosti. A internet, društvene mreže posebno, mnogi vide kao idealno mesto za tu vrstu nitkovluka. Koji onda pravdaju, uzaludno, mnogim uzvišenim ciljevima i interesima.
Da bismo neku informaciju koju pronađemo na internetu pravilno razumeli, moramo je staviti u odgovarajući kontekst. Kada čitate komentare ispod tekstova na Njuz.net-u, iznenadite se koliko je onih koji su „vest“ shvatili ozbiljno. Jer do nje nisu došli tragajući za satiričnim sadržajem, već ih je zainteresovao naslov na nekoj društvenoj mreži.
Slično je i sa anonimnim komentarima. Kada ne znate ko je autor (da li je pas, kako se nekada popularno govorilo o internet anonimnosti), onda ne znate kakvu težinu ima komentar. Slično je i sa uvredama, kada ne znate da li vas „proziva“ neko ko na to nema nikakvo pravo. Valjda je jasno da baš niko nema pravo da vređa, ni javno ni anonimno.
Zato su mnogi internet portali (na primer Huffington Post) odlučili da proveru identiteta prepuste nekom drugom, recimo Fejsbuku. Da biste ostavili komentar, najpre morate imati Fejsbuk profil i na sajt se morate prijaviti preko njega. Ništa strašno, pomislićete, mogu da napravim podjednako lažan profil i na tom Fejsbuku.
Pa, neće biti baš tako. Najpre, otvaranjem naloga na Fejsbuku, vi ostavljate mnogo podataka o sebi, najpre IP adresu sa koje pristupate, neki od mejlova koje koristite. Koliko god da zamećete tragove, kada vas neki malo moćniji kompjuterski sistem ukrsti, negde će vas nagaziti kao realno biće i odatle, ako zatreba, klupko može da se odmota. Takođe, najnoviji pristup je digitalna forenzika. Vaše ponašanje na internetu može se analizirati, način pisanja, brzina, greške, linkovi na koje klikćete čak i kada ste „lažno“ prijavljeni, te onaj ko treba (ume, zna i ima resurse) može sa dobrom sigurnošću pomoću digitalnih otisaka da vas prepozna.
No, to je već u domenu ozbiljnih službi. Za nas, obične korisnike, važno je da kada vidimo komentar koji nas je zaintrigirao, možemo da proverimo i kontekst, odnosno da pogledamo profil autora. Ako je profil sumnjiv, tek otvoren, sa nekoliko prijatelja ili pratilaca i nikakvim ličnim informacijama, onda to govori da je namenski i nebitan. Koliko god da nam bocka sujetu.
Dakle, na internetu i dalje možete biti pas. Samo što sada znamo da li ste terijer ili ovčar, koliko imate godina i zuba i da li imate buve. Što nije beznačajno ako se u komentarima pozivate na higijenu.
