Boris Tadić: Kako je, brže nego što sam očekivao,
postao kriv za sve
Kada sam pre mesec dana u „Vremenu“ broj 913, na istim ovim stranicama, napisao da „apsolutna vlast Borisa Tadića postaje kritična masa, katalizator i jedina meta srpskih podela i frustracija“, što ga čini „opštom i lakom metom“, nisam ni slutio da će to da se dogodi gotovo preko noći.
Verovatno se to tako brzo ne bi ni dogodilo, da nije uhapšen odmetnik od međunarodne pravde, ma šta mi o njoj mislili, a većina Srba, sa dobrim razlogom, o toj pravdi misli loše, dakle, da nije uhapšen Radovan Karadžić.
Vododelnica u srpskom javnom mnjenju je, po nekima, i nastala na tome ko je uhapšen: doktor Dragan David Dabić, prototip tranzicionog hohštaplera u sferi „bele magije“, onaj čika s bradom i isceliteljskim sposobnostima, ili tvorac srpske državnosti u Bosni, lik o kome će tek, kao što reče Vojislav Koštunica, u intervjuu za „Glas javnosti“ i sestrinski „Kurir“, istorija da sudi.
Jednima se čini prvo, drugima se čini drugo, jedni u tome vide farsu, drugi dramu, a, gle apsurda, u pravu su i jedni i drugi. Ali, to ne daje pravo ovim drugima, koji navodno nikako ne mogu da prežale Karadžićevu sudbinu, da sumnjivim političkim operacijama, dodatno drmaju inače trusno područje srpske politike.
Radikalima bi i ovo nestabilno vreme, čas sunce, čas kiša, bio dobar razlog da demonstriraju svoje nezadovoljstvo, a ovo im je došlo kao naručeno. Oni su sasvim svesni da je višak radikalizma koji su ispoljavali od prvog dana posle izbora i svesti o tome da ne mogu da naprave koaliciju koja bi ih dovela na vlast u Srbiji ili, barem, u Beogradu, u obrnutoj srazmeri sa mogućim brojem glasova na nekim novim izborima. Neka, makar i površno obavljena, neutralna sondaža javnog mnjenja, pokazala bi da im pada rejting nakon parlamentarne opstrukcije i podrške huliganskim grupama koje demonstriraju po Beogradu. Stvar je u tome da oni i ne očekuju nove izbore, a da je takmičenje u radikalizmu, upereno ka Borisu Tadiću, unutarstranačka stvar, predigra neminovnom raslojavanju unutar stranke koja stalno pobeđuje, a nikad ništa ne osvaja, osim rubnih područja velikih gradova.
Njima je stalo do Radovana koliko do lanjskog snega i rado bi ga menjali za mesto gradonačelnika Beograda, kada bi im neko tu trampu ponudio, a pošto im niko ništa ne nudi, oni su isturili gospođu Vjericu Radetu da preti naokolo, istragama ljudskog semena do jedanaestog kolena, dakle, vratili su se korenima, sve sa ciljem da prežive sastanak Otadžbinske uprave, i da sačuvaju kancelarije u zemunskom Magistratu.
Radovan Karadžić: Ko je za njega rekao da je svirepo bezobziran
Tako se Radovan Karadžić javlja tek kao zgodna moneta za potkusurivanje i rekao bih da su svi digli ruke od njega. On ima upotrebnu vrednost samo ukoliko služi nekoj svrsi, a on je odavno čovek bez svrhe i političkih svojstava. Po zakonima dramaturgije, nacionalna drama prerasla je u ličnu tragediju, s primesama komedije, pa i farse, i obrnut proces, pretvaranje farse u dramu, sada je neizvodljiv ma šta o tome mislili razni teoretičari pravde i nepravde, teoretičari nove i stare srpske političke misli, advokati i demonstranti, braća i stričevići, novinari i pesnikinje… i ko sve ne.
Svet u kome živimo dovoljno je ciničan sam po sebi. Upućeni u poslove bratstva obaveštajnih zajednica tvrde da je na skupu o zdravom životu, na beogradskoj Adi Ciganliji, gde je doktor Dabić govorio, bilo više obaveštajaca nego znatiželjne publike, aman, ovi, obaveštajci, a ne publika, nisu znali šta da rade s njim, odnosno kome da ga isporuče.
S teretom Karadžićevog hapšenja na vratu ne bi bila mogućna nijedna od dve izvodljive koalicione vlade, ni ona gde bi Koštunica bio premijer, niti ova u kojoj je Tadić kriv za sve. Doktor Dabić je bio onaj filmski kostur u ormanu srpskih službi bezbednosti koji je morao da ispadne iz ormana pravovremeno radi scenskog efekta ili da ostane u ormanu do nekih novih izbora.
Nikom nije bio potreban jer je bio prepreka za konstituisanje vlasti, a sada služi osporavanju tek uspostavljene vlasti koja i sama ne zna šta da radi s njim osim da se Karadžića otalja čim prođe talas ovih demonstracija čija je glavna odlika da batine dobijaju oni koji ne demonstriraju.
Sada je na talasu srpskog gneva zbog nepravednih odluka Haškog tribunala, barem u slučajevima Ramuša Haradinaja i Nasera Orića, gde je gotovo belodana individualna krivica zatomljena razmerama predstave naciona kao žrtve, Karadžić postao nešto što nikad nije bio, a njega je još Slobodan Milošević, o čemu opširnije pišemo na stranicama koje slede, opisao kao čoveka koji je „ispoljio svirepu bezobzirnost prema interesima srpskog naroda.“
Vojislav Koštunica: Kraj karijere,
pristanak na žurnalističke bravure
U međuvremenu, Vojislav Koštunica, predsednik Demokratske stranke Srbije, dao je prvi „opozicioni intervju“, već pomenutom „Glasu javnosti“. Vidim da je javna percepcija tog intervjua bila slabašna, gotovo nikakva. A intervju nije beznačajan. Barem nije u onom delu koji otkriva neke mehanizme na kojima Vojislav Koštunica, jedna od retkih konstanti srpske politike nakon 2000. godine, gradi svoju sadašnju poziciju, koja, trenutno, ne izgleda manje beznadežno nego što izgleda pozicija doktora Dabića.
Koštunica citira antologijsku izjavu da mu je u trenutku raspisivanja izbora, odnosno otvaranja krize vlade, od „uspeha bilo važnije osećanje dužnosti“. Oni koji veruju Koštunici potežu argument po kome je on mogao da napravi, i bez izbora, novu koalicionu vladu s radikalima i smatraju da to što se nije odlučio na taj potez predstavlja dokaz Koštuničinog političkog poštenja i vere da bez vraćanja mandata narodu taj potez ne bi bio politički legitiman.
Oni koji ga ne vole tvrde da je reč o licemerju, odnosno da je Koštunica bezgranično verovao da će, na talasu nezadovoljstva oko raspleta kosovske drame, biti mogućno formirati tvrd nacionalni savez sa radikalima i socijalistima, a da su mu izbori bili potrebni kao alibi za takvu odluku.
Ako se negde vide tragovi Koštuničinog gneva i nezadovoljstva, onda je to pristajanje na sugestivnu potvrdu tvrdnje iz pitanja novinara po kojoj Srbijom vladaju tri stranke – Amerika, Evropa i tajkuni. Koštunica se olako složio s tvrdnjom Đure Bilbije, složio se s jednom dosta površnom, žurnalističkom akrobacijom, zgodnom za mitinge i radikalski nivo političke pismenosti, previđajući banalnu okolnost da bi sedam, osam više osvojenih mandata onemogućilo taj trojni savez, pa Mišković ne bi mogao da napravi vladu i da je tri puta bogatiji, Amerika bahatija, a Evropa moćnija.
Koštunica se preigrao i sada, i sam svestan toga, bezvoljno, povodom hapšenja Karadžića, daje podršku radikalima, svestan opasnosti da može postati privezak na njihovom ključu, kao što su Dačić i socijalisti već postali privezak na Tadićevom ključu koji otključava sva vrata, ali još niko ne vidi jasno gde vode putevi kada se vrata otvore.
