Manjina koja bi da sastavi vladu smanjuje se iz dana u dan i ako njihove muke još malo potraju moglo bi se desiti da u trenutku smenjivanja dve vlade ona odlazeća bude legitimnija od nove, što bi bio interesantan srpski doprinos istoriji demokratskih paradoksa. Možda bi Demokratska stranka zbilja mogla da pomogne i iz čistog milosrđa pristane da podrži manjinsku vladu, makar nakratko i uslovno, ali moramo razumeti zašto neće. Jer, ko bi sebe lišio ovolikog uživanja?
Ovo je period kad oni imaju „i jare i pare“, još vrše vlast a već mogu da se drže kao da su opozicija. I što je najlepše, savest im je savršeno mirna, pošto su ih u tu poziciju doveli njihovi protivnici koji su imali najbolju nameru da im slome vrat. DS sad kaže: „Evo, izvol’te vlast, ali dođite po nju, ne očekujte da vam je mi donesemo.“ A DSS se drži kao pobednička sila, obećava da će sve da proveri, ispita, revidira, posmenjuje, pokažnjava, vrati u prvobitno stanje, ali nikako da napravi prvi korak, to jest da preuzme vlast.
Sad više ni Drašković neće da ga podržavaju socijalisti, možda neće hteti ni oni iz G17 plus, pogotovu kad se uvere da od te vlade ionako neće biti ništa. Koštunici se baš nikako ne dâ da postane Đinđić, valjda i zazire od poređenja pa kao da bi najviše voleo da ga neko spreči u tome, ali tako da on može posle da se žali na nepravdu. U svakom slučaju, on i njegovi kandidati za najveću vlast za sada nam samo diskretno nagoveštavaju šta bi sve oni… ali kad bi moglo.
Osnovni problem koji je DSS sebi na vrat navukao svodi se na ideju da se ratuje i protiv Miloševića i protiv Đinđića podjednako, to jest protiv svega pre i posle 5. oktobra. Nemoguć projekt. Srbija je u najvećoj meri podeljena na onu od pre i onu posle tog datuma, to jest na pristalice i protivnike jednog ili drugog, pa ako DSS nastavi da zastupa nešto treće mogao bi se svesti na svoju prvobitnu meru dok si rek’o akumulator. A s njim zajedno i ostali koji veruju u isti projekt.
Koliko je taj prostor između pre i posle 5. oktobra mali, praktično nepostojeći, vidi se po tome što DSS ne uspeva da formuliše nikakav koncept koji ne bi ličio na nešto od pre ili posle, što njegovi govornici gube samopouzdanje, što su u stanju samo da odbacuju tuđe ideje i što, najzad, pokojni Đinđić deluje življe, prisutnije i politički aktivnije od svih njih zajedno. A ni uticaj Miloševića i Šešelja, na drugoj strani, nikako se ne smanjuje.
Neko drugi možda bi i mogao da nametne nešto treće i ubedi nas da postoji neki srećan spoj između te dve Srbije, ali za to je neophodno mnogo energije, smelosti, snage, odlučnosti, invencije, svega onoga što je Milošević jednom bio uspeo da mobiliše kad je bio okupio četnike i partizane, komuniste i monarhiste. Ovog puta to ne izgleda tako. Veći deo energije i samopouzdanja pripao je radikalima, a većina pameti i znanja ostala je uz DS. A Koštunica i sam zna da on bolje ume da odbije, nego da privuče nekoga sebi.
I ako se već toliko govori o razočaranju u postpetooktobarske vlasti, valjalo bi primetiti da je najveći pad zabeležio upravo Koštunica lično, a ove muke s vladom, pokušaj oslanjanja na socijaliste, kolebanje svih tih ionako problematičnih saveznika, sve to nema šta dobro da mu donese. Jedino možda još malo sažaljenja, što političaru najmanje treba.
Ali, naravno, niko ovde ne bi trebalo da seiri što posle izbora nismo dobili vladu. Taj neuspeh je naš i to ovde razumeju samo oni malobrojni koji su u stanju da primete da oko nas postoje i druge zemlje i narodi, koji se takmiče, a ne pomažu i ne čekaju onoga ko posrne. Onaj ko vidi samo Srbiju tome može biti najvažnije ko je kome od stranaka podvalio. Kod tih koji prate samo domaću ligu radikali dobro prolaze, što znači da ko hoće njih da pobedi mora da Srbiji otkrije spoljni svet.
Ova kriza oko vlade samo je simptom koji pokazuje da u Srbiji postoji opasan manjak svesti o celini i zajedničkoj sudbini zemlje. U tom smislu moglo bi biti od pomoći ako bi barem ljudi od politike uložili napor i malo osavremenili neke od osnovnih pojmova. Kad već umeju da na svoje stranke gledaju kao na preduzeća i interesne grupe, mogli bi da nauče da i narodi i države takođe donekle postaju nešto kao korporacije koje imaju svoje poslovne planove, promotivne kampanje, prihode i rashode, trgovinske bilanse itd.
Dakle, firma Srbija je pred bankrotom, to jest u teškim gubicima, a u njenom Upravnom odboru sede ljudi koji to ne vide ili ih nije briga, jer su zauzeti svojim prepirkama. Ko s kim može i ne može. Oni koji misle o tome kako je narod večan, kako vreme ne prolazi, kako se broje jedino slava i sramota pred istorijom, kako je za Srbiju najbolje da mirno sačeka propast Zapada itd., ti će teško razumeti nešto od moderne politike, što znači da će ispasti jako naivni pred svojim političkim partnerima iz spoljnjeg sveta.
Treba se setiti da je upravo na taj način i iz tih razloga Slobodan Milošević, na kraju, kod sve svoje lukavosti i spretnosti, ispao najnaivniji i izgubio sve igre. Ovde kod kuće izgledao je kao veliki igrač i neuporediv majstor, a onda se pred svetom pokazalo da on ne razume samu prirodu i smisao igre. Verovao je da dobija kad je bio totalno izgubljen. Pa tako više puta. Na ovo podsećam samo zato što mi se čini da je on mnogima ovde ostao tajni uzor. Čini im se valjda da u svakom porazu ima slave i veličine. Ništa od toga. Istorija je berzanski izveštaj. Ako firma Srbija propada, propada i narod i njegova istorija, i čast i dostojanstvo, i sve stranke zajedno.
