Miloševićevim pravnim naslednicima, biserima rasutim po celom svetu, sudiće se zbog kuće koju je tatica uoči bombardovanja kupio za nekih dve hiljade rajhsmaraka. Na šta nije imao pravo, jer već bio kupio vilu na koju isto nije imao pravo. Uglavnom bi sada na sudu trebalo da se pojave njegovi najmiliji – da bi im zapušteno zdanje i u korov zarasli plac bili oduzeti shodno pozitivnim propisima! Njima to ne pada na pamet, čak i da je naknadno pronađena imovina koja treba da im se svečano uruči ne bi došli, a kamoli ovako, pa ja prvi ne bih otišao na ročište kad bi se ispostavilo da su kuća i zemlja koji su mi ostali od roditelja stečeni mimo zakona – nije moje da se bavim poreklom onoga što nasleđujem, država ako hoće to da mi oduzme, neka mi oduzme i neka me stavi pred svršen čin!
Otec serbskoj demokratii i osoba priblizhennaia k imperatoru Hadži Struja tvrdi da nije reč ni o kakvoj vili, nego o štali, Sloba je hteo da tovi junad, NATO je sabotirao ovaj njegov zamysel da se kaubojiše na svom ranču, moje paorsko srce raznežilo se pri pomisli na Slobu kako u štali sikiricom seče klipove mladog neoljuštenog kukuruza načetvoro, ali bila štala, obor, tor ili kokošinjac, ko je omogućio protivzakonitu pokupku? Behu to: Šešelj, primarijus Bojić, Dragan koji god bio Tomić te komšija Bane! Zašto njih sud ne stisne, nego po novinama imena povlači udovice i siročadi?
Da. Zar se vama ne čini da su suđenja retka, a kad do procesa i dođe da se sudi pogrešnim ljudima? Ili da se pravim ljudima sudi za pogrešne stvari? Imaš kuću, vrati štalu, to li nas jedino tišti nakon Miloševićevog svevlašća? Smrtni greh Mire Marković – dadilji dala državni stan! Zbog toga je vija Interpol, zato nije došla na muževljev pogreb i nastanila se tamo gde se nastanila, a taj milodar zapravo je jedan od svetlijih detalja u njezinoj biografiji.
Ko god je na čelu nekog ministarstva hvališe se koliko je podigao plate u tom sektoru i koliko je bračnih parova stambeno zbrinuo, naša država i naš zakon nepresušan su izvor diskriminacije baš kad su u pitanju stanovi. Mirin pokojni muž je bio smislio ne znam koliko hiljada stanova za mlade supružnike zaposlene u vojsci i policiji kao višim sferama duha i života, e, dok se vladar starao oko venčane a uniformisane mladeži od koje je očekivao bezuslovnu lojalnosti i zdrav porod (potonjem se svaka država raduje: ah, poreskih i vojnih obveznika nikad dosta), sudarinja-barinja poklonila je stan građanki za koju ne znam ima li porodicu niti znam koliko je imala godina u tom za nju srećnom trenutku: kad uđeš u mod „država, to sam ja“, sve što je državno tvoje je, i ti ga nosiš na Kipar ako se radi o novcu kome naravski više prija mediteranska klima, stan pak poklanjaš nekome ko će ti se za tvoju carsku milost odužiti udvostručenom brigom za tvoje unuče. Dakle, još jednom i neću više: ako Srbija nema ništa drugo da prebaci Mirjani Marković, neka joj halali i taj stan, pa nije ga odnela u Rusiju, naša država ako ima srca da guvernatnu iseli i da u garsonjericu useli pripadnika kobri ili dobitnika olimpijske medalje, neka to učini, bivša darodavka ne može nam odonud ništa.
Kad joj je muža uhapsilo uprkos vojvodama Vučiniću i Koštunici (potonji nemajući blaženo pojma o hapšenju držaše naoružane soldate u avliji), beše to zbog nekoje pronevere, kao da je knjigovođa u zemljoradničkoj zadruzi, hajde, mislio sam, to je izgovor da ga izvuku iz kuće, posle će se ispostaviti njegova upletenost u ratne i mirnodopske zločine koje da li je poručio, odobrio, ili samo prikrio videće se na suđenju… A opet, šta ako su potčinjeni izašli u susret njegovim neiskazanim željama?! Možda su hteli su da ga prijatno iznenade spektakularnim krvoprolićem na Ibarskoj, atentatom na Vuka u Budvi hteli su da poprave utisak sa Ibarske, nestankom Ivana Stambolića želeli su samo da mu ulepšaju avgustovsko poslepodne…
Ali i kad je dopao Haga, tj. Milošević, promašivanje teme se nastavljalo, tužilac se bavio mostly Slobinim govorancijama koje je potonji budući vičan sofizmima mahom preokretao u svoju korist, i da se nije anderdozirao pokušavajući da dobije prekomandu u ruski špitalj, ko zna bi li uopšte bio osuđen.
Njegov doglavnik u vreme Ibarske magistrale, a koga će Koštunica mesecima držati ne samo na slobodi nego na istom previsokom položaju, biće prvobitno osuđen za odavanje tajne, kakve crne tajne, od fruškogorske rake napunjene krečom krvavi trag preko Berčekove dželatske malenkosti zar ne vodi strogo uvis, do samog Slobe-Kobe!?
Jesmo, istinabog, slali sudskoisledničku ekspediciju u Hag, da najvećeg Srbina dvadesetog veka podseti na izvesna lokalna krvoprolića – ispalo je da ga optužbe za genocid, ratni zločin i šta ti ja znam čuvaju od dosadnih sumnjičenja da je običan serijski ubica tj. da je poručio/blagoslovio/zataškao jedno ubistvo na Uskrs, jedan drumski masakr, jednu streljačku blamažu u Budvi, ali i jednu izvanredno uspelu otmicu.
Nakon koje nije tražena otkupnina jer naš predsednik nije bio pohlepan nego više onako osvetoljubiv (osobno držim da je sve u svemu neprijatnu uspomenu na ritualno, simbolično oceubistvo pokušao da obriše pravim pravcijatim za koje bi znao samo on i nekoliko vernih saučesnika: uzročnik traume biće otklonjen, telo neće biti pronađeno, nema leša, nema zločina; nestanak Stambolićev će posle nekog vremena sam oko tog imena stvoriti mističnu auru – naspram bestragog nestanka zasvagda šta je odlazak iz komiteta ili predsedništva?
Da, na Osmoj sednici ti si akter, i to je bilo na televiziji, trinaest godina docnije, dakle, kad si ti to uveliko zaboravio, desilo se tvom bivšem prijatelju i mentoru nešto tajanstvenije i po svoj prilici jezivije, ali sa čim ti, kao neko ko ga je davno porazio, nemaš naravno ništa.
