„Drugovi, ako nam neko dođe glave, biće to mangupi u našim redovima“, rekao je onomad suprug Nadežde Krupskaje i vođa svetske revolucije proletera, sve zabrinuto levom rukom češkajući bradicu, a desnom odižući kačket da provetri oznojanu glavu. Kako je tovariš Uljanov bio dokazani vizionar, razume se da mu se i ova vizija ostvarila. Mislim, ostvarila se u smislu da je nešto bezbeli došlo glave avangardi svetske revolucije; e sad, jesu li to bili baš mangupi u njenim redovima, te ko i kako uopšte definiše ko je „mangup“ a ko nije, to je sad već drugo pitanje.
Sonja Grozdanović i Predrag Manić verovatno nemaju baš revolucionarne pretenzije, ali u njihovom javnom političkom činu ima nečega „lenjinskog“. Nu, čto slučilos? Ovo su dvoje, naime, bili odbornici ugledne Srpske napredne stranke u Skupštini opštine Pirot, a onda su odlučili da demonstrativno istupe otale.
Pa dobro, reći ćete vi, takve se stvari dešavaju takoreći svakodnevno, čudna mi čuda! Tačno je to, a opet – i nije. Selidbe odbornika i sličnih političkih izabranika nižeg i (o)srednjeg reda jesu neprestane, ali gle, nakon prošloproletnjih izbora one se odvijaju mahom u pravcu SNS-a; ne pamtim u poslednjih pola godine, ili više, da bi neko napustio tu stranku, nego naprotiv čitave odborničke grupe drugih stranaka (prednjači tzv. URS, to tradicionalno leglo fanatično principijelnih ljudi) prelaze pod toplo i široko Vučića okrilje kaogod što se ptice-selice najesen u jatima zapućuju u toplije krajeve. Kad najedared, ovo dvoje raširiše krila i pravac sever, a jesen je već pred vratima! Oh, mein Gott, da li to oni znaju nešto što mi (još) ne znamo? Ne, bojim se da je objašnjenje istovremeno i banalnije i intrigantnije. I baš na ovoj tački se vraćamo onom uvoštenom ili balzamovanom (ili šta već) vođi svetske proleterske revolucije.
Pirotski odbornički duet svoje otpadanje od matičnog jata, naime, objašnjava time što lokalni SNS poverenik, izvesni Kostić Radmilo, iz nekih sumnjivih interesno-revizionističkih razloga, u potpunosti napušta ideje i vrednosti SNS-a (iz čega posredno saznajemo da SNS ima, ili je bar imao, „ideje i vrednosti“) a naročito, gle – Aleksandra Vučića, naprednjačkog Lenjina i simbola svega najboljeg i najsvet(l)ijeg u naprednjačkom kosmosu. Dotični Kostić, vajkaju se Grozdanovićeva i Manić, potpuno je zanemario i skrajnuo staro članstvo SNS-a (štono reći – prvoborce, „komuniste od pre revolucije“), dok stranačkim odborom vladaju i smer mu diktiraju pridošlice iz drugih stranaka, prelivode krajnje sumnjivih motiva i svojstava, drugim rečima: mangupi koji su se uvukli u „naše“ redove, pa sada rovare i truju iznutra. Kao prvoborci Pokreta, emotivno i kojekako još vezani za Našu Stvar, ovo dvoje to više ne mogu da gledaju, pa su se rešili na očajnički korak.
Raznaprednjačeni pirotski duet nije, dakle, „otpao“ od ideje naprednjaštva nego se, naprotiv, boji da joj je jedini ostao veran, dočim je okružen onima koji su se tu namnožili zarad sitnog i besprincipijelnog ličnog i grupnog interesa. Svako ko je, poput mene, dovoljno mator da se živo priseća uobičajenog vajkajućeg narativa „razočaranih komunista-idealista“ iz vremena (pre)zrelog socijalizma, lako će prepoznati ovaj „sindrom pravog puta“. No, nije li bilo isto i sa postpetooktobarskim narativom? Nije se još valjda ni prva hefta bez Miloševića završila, a već je bila krenula sveopšta retorička (ponajviše medijska) hajka na zle i pokvarene „preletače“, na te lenjinske mangupe koji da su do juče služili Nenarodnom Režimu, a danas bi da se uguze u ovaj novi (umesto da to lepo učinimo mi, kojima to „prirodno pripada“)… Što je sve bilo, a i danas je, baš onoliko tačno koliko i savršeno nebitno; pisao sam još tada, u sasvim sveže i vruće postoktobarskim danima, kako se od svih tih ljigavih „preletača“ mnogo više bojim onih koji „preletači“ nisu niti bi ikada bili, jer duboko i iskreno veruju u duboko pogrešne, pa i odvratne ili štetne stvari: ideje, ljude, postupke, šta god. Takvih „poštenjačina“, spremnih da (metaforično, ali neretko i doslovno) poginu i ubiju za ono u šta fanatično veruju, i treba se bojati mnogo, mnogo više.
Smešno je pomalo, a svakako i vrlo ironično, da su sada kanda naprednjaci u toj nekadašnjoj „dosmanlijskoj“ fazi, onoj koja mi je lično bila prilično nepodnošljiva, znate ono kad je počelo da se masovno grakće kako, kuku i lele, „nije bilo Šestog oktobra“ (kako mi se samo bljuvalo od te gluuuuuupe frazetine, od tog genocidnog čina nad jezikom i nad svakom mišlju!), pa će nam sada pauci nebo premrežiti a mangupi će zauzeti sve ono što ne pripada Njima nego pripada Nama… I gle, eto ti sad istog tog falš-moralizujućeg vajkanja u Vučića dvorištu, he he… A ako malo trezvenije pogledaš tu stvar, videćeš, jakako, da ako u tom SNS-u uopšte ima nešto da vredi, onda to može biti samo poneki preletač koji se tu našao iz oportunističko-karijerističkih razloga, ali koji inače nešto možda i zna da radi i uradi, dočim su „prvoborci“ uglavnom suklate i zamlate, i sačuvaj me bože sveta pravljenog po njihovoj meri.
I da, naravno: ni onu Lenjinovu revoluciju nisu uništili mangupi, nego upravo nestašica istih. Da ih je bilo više, CCCP bi prvo proizveo dovoljno gaća i hleba za gladne gologuzane, pa bi tek onda slao onog Gagarina u kosmos.
