Danas imamo nov, petocifren broj, što je mnogo jednostavnije nego 988 koji ne znam kako smo uopšte pamtili (AMSJ je sa svojim opadajućim nizom prošao bolje od samog PTT-a: 987). No, bilo pa prošlo. Nema više okruglih brojčanika, ne čuje se dosadno krckanje zupčanika koji krećući se suprotno od kazaljke na satu vraća sve u početni položaj, sad je sve gospodski, digitalno, ponegde i bez reljefne tastature, pritisnete ili pomilujete novi broj za brojeve pretplatnika i možete se nadati razgovoru sa živim bićem koje će vam se predstaviti krštenim imenom. 11811! Rimski brojevi još su mi zgodniji: dva kočića udarena jedne strane, dva istovetna sa druge, u sredini uspravljena oznaka za beskonačno. Zgodno i jednostavno. Avaj! Evo golgote kroz koju glavinjam svaki put čekajući bespomoćno da mi se odazove tzv. operater:
Telekom Srbija!
Dobili ste telefonski imenik.
Poziv iz mobilne mreže Telenora se tarifira iznosom od trideset tri dinara.
Porez je uključen u cenu.
Budite uvek informisani uz govorne automate Telekoma Srbija!
Pozovite: jedan devet osam dva nula – za važne telefone i kursnu listu.
Jedan devet osam, dva jedan! Za dežurne klinike i apoteke.
Jedan devet osam… dva dva! Za meteorološke podatke, Loto izveštaj i verski kalendar (a horoskop?!)!
Razgovori sa operaterima se snimaju!
Trideset sedam sekundi zaprema vazda isto gradivo koje mi je natureno: dok ne odslušam tečaj o ustanovama koje Telekom odnekud smatra važnim, ne mogu da se raspitam o onome što me je i ponukalo da pozovem 11811! „Budite uvek informisani uz govorne automate Telekoma Srbija!“ Kako da budem informisan, kad me vi primoravate da preučim i da dangubim! Zar cenjeni igrači na sreću ne znaju kako da se obaveste o čudima velikih brojeva i o vlastitoj sudbini u kolu sreće, otkad kursna lista ulazi u krug životnih prioriteta prosečnog građanina? Zaista, kad bi mi neko na brzinu izdeklamovao broj hitne pomoći i vatrogasaca (u Americi si za 911 imao ili i sad imaš posebno dugme na telefonu: taj se broj ne menja te ga i bivši imigrant ili filmski gledalac znade u podne il u ponoć – progres ga nije potkačio), bilo bi đene-đene, ali pogledajmo još jedared, ma koliko dosadno bilo, i upravo zato, šta ja slušam da bih se kvalikovao za razgovor o onome što meni treba: Telekom besomučno emituje svoju listu boljeg života: ako moram hitno, zbog moga helikoptera, jedrilice i mojih paraglajderskih planova da saznam kakvo je vreme, broj je jedan osam devet dva dva, i on ulazi u obaveznu obuku, u predznanje bez kojeg nemam priliku da se raspitam o onome što meni treba, tu je naravno naša premila Lutrija, voljeni Loto, a tik uz ove grešne igre je verski kalendar!
Čak i ako pobrojane ustanove nisu nekim novčanim prilogom odobrovoljile marketing magove da ih ovi ubace u tobožnji zvučni logo Telekoma, sama lista prioriteta zar ne deluje frivolno: u preambuli ti napomenu da je porez uračunat, da nema laži, nema prevare, odmah nakon nje nastupa kursna lista, kao da smo Volstrit, a ne seljačija koja petlja sa ubogom dinarskom gotovinom, pa je dična farmacija izložila svoje bezbrojne meleme i eliksire, slede više sfere, klima i hazardne igre, a na vrhu srebrenoga poštarskoga pladnja sjaji se vera naša pravoslavna – verski kalendar!
Kamo drugi telefoni: red letenja Air Serbia, cene nekretnina na Dedinju, Senjaku i Kaluđerici, poslovna pratnja, zakazivanje magnetne rezonance, pokretni matičar koji će vas venčati u Đavoljoj varoši, na nekom od naših novih mostova, ili u Pećini na Rudniku?…
Ma šta hoće ova razuzdana džangrizavost?! Ništa posebno. Da za trideset tri dinara, koliko plaćam („tarifiram“, divno rečeno) ne čujem ništa osim onoga radi čega sam se službi 11811 i obratio. Tek kad to (smesta) dobijem, može automat da mi baje: hvala vam što ste se nama obratili, mada verovatno niste imali izbora, ali ako ste fino zapisali ili upamtili traženi broj, možete natenane uživati u glasu i dikciji naše spikerke koja će vas podučiti kome sve još možete da telefonirate, a ta vas obuka, verovali ili ne, neće koštati ništa, a traje trideset sedam sekundi, enjoy!
&
Ima li putnik GSP-a ljudsko pravo da se vozi, a da mu automat ne zvoca svaka dva minuta: poštovani putnici, očitajte vašu karticu… Može biti da je ova tortura prekopirana od neke napredne civilizacije, ali se ja ne sećam da mi je igde u belom svetu (dobro, većinu jezika i ne razumem) neko toliko pretio, niko me nije toliko sumnjičio ni za rastresenost ni za bezobrazluk, samo su naši uvereni da ću se tunjavo, podmuklo i pokvarenjački poslužiti javnim dobrom. Pa, dobro, ali ako baš hoćete da pretite, poslužite se, jakože Agitprop, jedninom. Dakle: „Putniče, još nisi očitao karticu?!“
Lišite klijenta iluzije i nade da je tek jedan od mnogih putnika koji krše propis, te da kontrolori neće znati koga bi pre kaznili, ostavite ga samog na vetrometini zakona, uterajte mu strah u te njegove prestupničke kosti.
