Trudim se da što ređe čitam novine i da ne gledam televiziju, pa ipak odnekud znam – da nije internet? moram i to da svedem na zdraviju meru – da su Dveri nedelju dana uoči Povorke ponosa upriličile šetnju roditelja, dece i drugih krvnih srodnika.
Revolucionarna vlast se posle Oslobođenja bila uhvatila u koštac sa opijumom za narod tj. sa religijom tj. sa crkvom tj. sa crkvenim slavama koje je imalo svako mesto u Vojvodini. Verovatno je tako bilo svuda gde se srpski zbori, ali ja u ono doba nisam baš putovao pa ne bih da obmanem čitaoce. Znači: u Crepaji i Perlezu slava je bila Velika Gospojina (28. avgust), u Čenti Đurđevdan (6. maj), u Farkaždinu, po svemu uvek skromnijem od okoline, to beše Mala Gospojina (21. septembar). E, Komitet je kao zdravu konkurenciju crkvenim slavama smislio socijalističku slavu. Rođen sam otprilike kad i socijalistička slava pa mi ta sekretarska sintagma nije čudno ni zvučala, sve dok moj drug Jusuf nije sedamdeset i neke ugledao plakat i nasmejao se: „Zar socijalizam ima svoju slavu? Nisam ovo znao!“
Za novoustanovljeni praznik dovođen je neki bolji fudbalski klub (u Perlezu je jednog trinaestog avgusta, jer to je bio datum socijalističke slave, igrala novosadska „Vojvodina“, naravno sedmi tim i podmladak, ali smo i to umeli da cenimo), pa su gostovali radio-pevači… Za crkvenu slavu nastupali su pop, dva pojca i hor, dok uveče ne da nije bilo radio-pevača nego nije bilo ni šatri: larma u centru ne beše dopuštena, mislim da ni ringišpil nije imao dozvolu da se zavrti na Malu Gospojinu.
Da bi trijumf socijalističke slave bio potpun, tražen je i datum kojim bi se crkvena slava što bolje podrila. Nisam neki istoričar i ne bih da poričem Dan oslobođenja Farkaždina, ali je on pao tačno nedelju dana pre Male Gospojine, i sad, ako 14. septembra dođeš za socijalističku slavu, punu kulturnih i sportskih manifestacija, nećeš nedelju dana docnije opet da prežeš konje ili da hvataš* voz za Farkaždin, a tvoja žena opet da mesi tortu i da ti štirka belu košulju…
Eto tako je Mala Gospojina poražena.
Ali ni pobednici nije sve bilo potaman: socijalistička slava u Perlezu bila je deset puta bolja od naše, čenćanska dva i po puta, a zašto, zato što se šestog septembra polazilo u školu koja odgoj nije prekidala ni za Božić a kamoli za seosku slavu, pa bila ova i socijalistička: odziv školske omladine, mlađih maloletnika i studentarije bio je nezadovoljavajuć, pa su istoričari morali da se malo više udube u seosku slobodarsku povest – Mala Gospojina je što bi kolege iz sportske redakcije rekle ionako odavno na kolenima – te je sedamdesetih nađen datum usred đačkog raspusta: tad je Farkaždin sa sebe otresao mrsku Hitlerovu šapu, a to je bilo oko 17. jula. Socijalistička slava pada uvek u subotu te je kao pokretni praznik stala uz rame Voskresenju Hristovom.
Nedelju dana uoči Parade ponosa Dveri su upriličile šetnju roditelja sa decom: evo kako čovečanstvo treba da se razvija, evo puta kojim treba da ide… Ono što su za nas seljačiju bili radio-pevači, za decu je šta – zoološki vrt! Veleuprava Dveri stupila je u kontakt sa Zoološkim vrtom: takva i takva stvar, doveli bismo nekoliko hiljada roditelja i dece, poseta vašoj cenjenoj ustanovi kruna je njihove pokazne šetnje, u duhu pravoslavlja bilo bi da im date što je moguće veći popust…
Rečeno-učinjeno. Dverinjak 2009. Direktoru zua se već sutradan spočitava da je tim dobročinstvom doveo u neravnopravan ne znam sad baš tačno koga, posetioce koji neorganizovano, van okrilja Dveri, razgledaju životinjsko carstvo, građane koji nemaju dece, svejedno, kad čovek počne da razmišlja o neravnopravnosti ulazi u lavirint iz kojeg nema povratka: kad će biti parada bračnih parova bez dece, kad će svečani defile samaca, a kad marš neudatih premda sasvim privlačnih žena, dalje, šta će Vuk Bojović ako ga iz Parade ponosa zamole da i njima da popust i da štaviše javno obeća popust deci koju će istopolni parovi usvojiti, prethodno se venčavši u opštini i u Crkvi? Idite u Botaničku baštu, u vrt uživanja! U zoološki vrt niste dobrodošli, štićenicima dajete rđav primer, hoćete da natalitet kao uostalom i u celoj Srbiji sa izuzetkom neprežalnog Kosova opadne, pa da mladunce da kupujemo, carinimo, pelcujemo i šta ti ja znam, umesto da se rađanje, a pre toga naravno začeće, odigrava u našim kavezima!
Neravnopravnosti nikad kraja. Publikaciju o jednome direktoru sud oceni kao klevetu, zabrani klevetnicima da ju dalje doštampavaju, ali ih obaveže da presudu o svojoj sramoti o svome trošku objave u „Politici“! Nisu li time ostali mediji i sam „Službeni glasnik“ dovedeni u neravnopravan položaj? Dalje, šta je sa nedeljnicima? Voleo bih da „Vreme“ preraste u „Sudski vesnik“, ma u „Stub srama“, kako god časni sud odluči, pa da redakciji odasvud pristižu presude za koje osuđenici plaćaju li plaćaju, kao uostalom i bilo koja kompanija kad daje oglas. To bi me oraspoložilo, makar moja kolumna bila puka zakrpa, ubogi antrfile između dva verdikta.
*vatati uvatiti voz, tako se govorilo: malo je koja kuća imala sat, red vožnje niko nije znao u minut, stanica je dva kilometra od sela i putovanje vozom beše pustolovina sa neizvesnim ishodom; bivalo je da neko zabrinut grabi ka stanici, moj ga otac sa svog crvenog zetora pita „jel ideš u Zrenjanin“, ovaj, zabrinut, odgovara potvrdno, možda kaže i da ide za Novi Sad, svejedno je: moj otac koji nije nikad imao sat doviknuo bi ubedljivo „požuri“ (kao u NOB-u kad padne komanda: „Čelni: pesma!“) i namernik bi bez oklevanja i bez zahvaljivanja sam sebi dao gas.