S vremena na vreme dolazim u sukob sa korisnicima socijalnih medija i blogerima oko toga da li ih treba smatrati novinarima ili ne. Za neredovne čitaoce ove rubrike, da pojasnim. Ja mislim da ne treba.
Sada se stvari malčice menjaju jer se kod tviteraša pojavljuje jedna vrlo novinarska kategorija, odgovornost za izgovoreno, pardon, otkucano. Ok, možda toga još nema u Srbiji zbog nerazvijenosti Tviter zajednice, ali u Velikoj Britaniji se ta odgovornost baš razmahala.
Evo kako.
Izvesni Pol Čejmbers, mladi računovođa, iznervirao se 6. januara zbog toga što je njegov lokalni aerodrom „Robin Hud“ kod Šefilda iz nekog razloga bio (ponovo) zatvoren, te je istvitovao nešto kao: „Bedak. Robin Hud ne radi. Imate nedelju dana da se dovedete u red inače dižem aerodrom u vazduh!“
Neko od zaposlenih na Aerodromu nabasao je na ovu poruku pretražujući Tviter po kriterijumu „Robin Hud, aerodrom“ i, opala, iskočila mu je poruka pretećeg sadržaja do čijeg je pošiljaoca moguće doći.
Sud u Britaniji procenio je da je Pol poslao zlonamernu elektronski poruku kažnjivu po 127. članu Zakona o informisanju i kaznio ga je sa 385 funti kazne i još 600 za sudske troškove. Pol se sada žali Višem sudu, što je izazvalo pravu revoluciju na Tviteru.
Za početak, na hiljade korisnika retvitovalo je njegovu poruku u znak solidarnosti. Sud nije pokazao interesovanje. Dovoljan mu je Pol, za sada.
Njegov advokat izložio je zanimljivu odbranu. Objasnio je da je Pol sa tog aerodroma 15. januara trebalo da odleti u susret devojci koju je upoznao preko Tvitera. Pomisao da Aerodrom tog dana bude zatvoren ga je, kaže, unervozila. Takođe, poruka je bila namenjena krugu njegovih prijatelja koji prate njegove tvitove. Ali nije uzeo u obzir da je Tviter pretraživ i da može da dođe do osetljivijih očiju. A ko je skoro putovao avionom po Evropi, daleko bilo Americi, zna da aerodromsko obezbeđenje nema nimalo smisla za humor. Napravite malu šalu i skidaju vas do gola, gurajući vam potom štošta u sve rupe na telu.
Na internetu se sada razvila široka debata o slobodi govora. Amerikanci kažu da je kod njih ona zaštićena Prvim amandmanom i da tamo možete da tvitujete šta god hoćete bez straha od hapšenja. U zemljama gde se izgovoreno procenjuje od slučaja do slučaja (a to je većina zemalja Evrope) raspravlja se da li je Pol preterao pa je zasluženo kažnjen, ili je ovo što je uradio ekvivalent nekadašnjem pričanju političkih viceva u kafani svom društvu za stolom, pa vas je čula neka drukara za susednim.
Pol Čejmbers je još i dobro prošao u odnosu na Gerija Komptona, konzervativnog političara nižeg ranga, koji je iznerviran radijskim nastupom jedne spisateljice muslimanske vere tvitovao „da li bi neko, preklinjem vas, mogao da je kamenuje do smrti, obećavam da neću prijaviti Amnesti internešenelu“. Iako se pravdao da je u pitanju bila tek neumesna šala, uhapšen je već sutradan, pod optužbom da je izazivao rasnu netrpeljivost.
Sada se postavlja pitanje da li se tvitovi mogu smatrati javnim obraćanjem i da li za njih treba da važe ista pravila kao i za, recimo, pisanje u novinama? Rado bih napisao šta ja mislim o tome, ali, hm, nećemo o tome preko Tvitera…
