Trb l kžnjvti one kji ne pštj prvps ako rzmte ono št s npsli? Msm stvrn…
Ovo pitanje nametnulo se kao jedno od najvažnijih u raspravi o tome da li učenicima završnih razreda osnovne škole treba priznavati i one odgovore koji su pravopisno i gramatički neispravni, a suštinski tačni. Naravno, oni koji nisu skloni da uključe mozak i reaguju na prvu loptu reći će da je takva ideja skandalozna. Oni drugi će pre nego što iznesu mišljenje analizirati argumente za i protiv.
Recimo, po čemu procenjujete važnost neke informacije? Da li po tome šta saopštava ili po formi u kojoj je saopštena? Da li biste odbili povišicu plate ako vam je dostavljena na nepismen način? Ako je vaš odgovor potvrdan, divim se vašoj principijelnosti, ali sumnjam u potpunu iskrenost. Jer bih voleo da čujem koliko često ste doktoru vratili recept zato što je napisan čuvenim „lekarskim“ rukopisom sa zahtevom da napiše čitko. I slično.
S druge strane, nepravilno pisanje je veoma teško za čitanje i to pokazuje primer sa početka teksta. „Treba li kažnjavati one koji ne poštuju pravopis ako razumete ono što su napisali“, iskaz je sa početka teksta i mnogo brže ćete ga pročitati kada je napisan pravilno nego kada mu nedostaju neka slova, jer vaš mozak brže reaguje na reči koje prepoznaje. Dodajte tu, slobodno, i ostala pravila koja nam pomažu da razumemo pravi smisao poruke.
Opet, na pomenuti način skraćene reči zauzimaju manje prostora, što je važno kod pisanja SMS poruka i tvitova. I tu se sastaju (navodno) uputstvo Ministarstva prosvete i ova rubrika o modernim komunikacijama.
Novi oblici komuniciranja ne priznaju baš srpski jezik, budući da ne priznaju ni engleski pravopis, a projektovani su za taj jezik. Činjenica da poruke sadrže između 140 i 160 karaktera (maksimalno) tera nas da reči koristimo optimalno, a katkad to znači i upotrebu skraćenica. Rezultat je često vrlo nepismena poruka, ali funkcionalna. Malo je onih koji kontrolišu interpunkciju kada prime poruku, a onaj koji nam na to skreće pažnju smatra se cepidlakom. Čitav novi jezik razvio se zahvaljujući kratkim porukama. I ključni je problem što ga lingvisti ignorišu ili se zgražavaju, baš kao što i sociolozi tretiraju društvene mreže. Rezultat je da njihova nauka biva prevaziđena, umesto da aktivno utiče na krupne promene društva.
Oh, ali ima li ikakvog smisla praviti pravopis za one koji pišu SMS-ove? Naročito kada znamo da se tamo piše stihijski, da se pravila češće krše nego poštuju? Taj bi argument stajao da ne postoje emotikoni ili smajliji koji predstavljaju važnu interpunkciju tog novog, elektronskog pravopisa. Njihova upotreba efikasnija je od uobičajenih uzvičnika ili uskličnika, na primer. Može da promeni smisao cele rečenice napisane ispred. A autori porukica koriste ih bez greške, svesni da bi pogrešna upotreba mogla da im napravi probleme. Baš kao što su nas učili kada su nam otkrivali tajne zareza (ili zapete). Ergo, nekakav pravopis već nastaje, samo nije osmišljen, i u ovom slučaju pravila postavljaju korisnici, a stručnjaci ih tumače. Eventualno uređuju.
Tako da treba da se vratimo na početak i zapitamo se: a koja je stvarna funkcija pravopisa? Onda možemo da pričamo.
