Ako sam se pitao čemu služi opcija „mjut“ (mute, ućutkivanje) koja vam omogućuje da privremeno preskočite nečije tvitove, sada sam tokom vanredne situacije dobio odgovor. U takvim situacijama neke ljude je dobro malo preskočiti, neke duhovitosti ne prijaju uvek, o panici da ne govorimo. Zapravo bi dobro bilo probrati nekoliko značajnih i proverenih „adresa“ i pratiti samo njih, uzdajući se da neće „propustiti“ gluposti i budalaštine koje svaka poplava po prirodi stvari nosi, jer poplava ne bira.
Kada izađemo iz vanrednosti, možda bi neki sociolog, psiholog ili već tako neko mogao ozbiljno da prouči naše ponašanje na društvenim mrežama u ovih nekoliko dana. I dobre i loše strane, imalo bi tu štošta korisno da se nauči i sačuva za ubuduće, jer će nam biti potrebno.
Hronološki, društvene mreže ozbiljno su se probudile tek kad je poplavljen Obrenovac i kada je postalo jasno da „ovo“ neće proći sa kišom, dakle za tri dana. U sredu i četvrtak postovalo se uglavnom o uobičajenim stvarima, sa ponekim upozorenjem da nešto nije baš kako treba, u petak su se razmišljanja o poplavama i svemu drugom podelila otprilike na ravne časti, dok je od subote poplava bila jedina (prihvatljiva) tema. Sve drugo je odudaralo.
Naravno, svako je kovač svojih društvenih kontakata, tako da svi imamo različit pogled, ali neki trend je čitljiv. Najpre se vidi razlika između Tvitera i Fejsbuka, donekle i Instagrama. Tviter je za brzu reakciju, Fejsbuk za komentar, Instagram za buđenje emocija. I svuda je bilo dobrih i loših stvari.
Pokazalo se da poplave nisu baš prilika za „izveštavanje“ sa lica mesta. Ali jesu za obaveštavanje o sopstvenoj ugroženosti. Ili za širenje informacija o tome da je neko u velikom problemu te da mu pomogne onaj ko je u prilici. Jednostavno, društvene mreže traže komfor. Stabilnu internet vezu i makar punu bateriju mobilnog telefona ili tableta. Ovo prvo u poplavama odmah nestane, a struja se štedi za hitno javljanje bližnjima, čak i kada imate rezervnu bateriju.
Najbolja osobina društvenih mreža u ovoj vanrednoj situaciji bilo je aktiviranje solidarnosti, najgora – širenje dezinformacija ili poluinformacija i neproverenih vesti. Kao što ne treba za vreme poplave piti svaku vodu već samo onu koja je proverena, tako ne treba gutati ni svaku vest već samo one koje dolaze iz proverenih izvora. A to su zvanične institucije i odgovorni mediji, koliko god neko imao primedbi na njih. Građansko novinarstvo može biti dobronamerno (mada to nije uvek slučaj), ali dobra namera nikako nije dobra kada se pomeša sa adrenalinom. Ko ima kritičarski neizdrž, morao bi makar malo da se pritrpi. Proći će i ovo, povući će se voda, izaći će na videlo sve što ne valja te će biti prilike za komentare.
Nema potrebe za dodatnim mućenjem ionako mutne vode. Niti za omalovažavanjem izuzetno korisnih društvenih mreža.
