Dve izuzetno važne teme iz naše istorije, ovih dana su dobile svoje umetničke interpretacije kroz igrani i dokumentarni film. Istini za volju, oba filma su već imala premijere za domaću publiku, ali su dobila svetsku distribuciju na filmskim platformama HBO max i Netflix.
Film Dušana Milića “Mrak”, ili u prevodu “Darkling”, bavi se životom jedne izolovane srpske porodice na Kosovu u vreme pogroma 2004. godine. Neću vam otkriti više detalja o ovom neobičnom ostvarenju, koje je snimljeno u ključu savremenih horor filmova. Osećaj straha, izolovanosti i neprekidnog pritiska u kojem žive devojčica Milica i njena porodica neverovatno snažno govori o “srpskoj strani priče”, koju mnogi u svetu nisu želeli da čuju. Film je dobio nagradu na festivalu u Trstu, ali su ga veliki filmski festivali, kao po dogovoru, odbijali, iako je autor na njima već uspešno nastupao na sa svojim ranijim filmovima.
Pošto domaći filmovi po pravilu imaju ograničeno vreme prikazivanja u našim bioskopima, pomislio sam da će osim tv premijere to možda biti kraj njegovog emitovanja. Zato mislim da je neobično važno što je film “Mrak” dospeo na platformu HBO max, gde ga već neko vreme može videti i publika širom Evrope.
Priznajem da sam bio iznenađen pojavom ovog filma na HBO max, ali je očigledno umetnički pristup pobedio kvalitetom i probio nevidljivu barijeru koja prati priče o stradanjima, da se politički korektno izrazim, ne-Albanaca na Kosovu nakon samoproglašenja nezavisnosti.
Druga globalno važna filmska platforma je Netflix, a tamo je početkom godine led probio film “Bad Blood” Milutina Petrovića, ili po naški “Nečista krv”.
Ovih dana, tačnije na Vidovdan, na Netflixu je počeo da se emituje dokumentarni film “Dugo putovanje u rat” Miloša Škundrića. Istog dana, film je emitovan na RTS1, jer je naš javni servis nosilac prava za domaće tržište. Da čudo bude veće, nedugo nakon svetske premijere film je u velikom broju zemalja širom Evrope ušao među deset najgledanijih.
Ovo je, naravno, iznenađenje samo zato što je dokumentarna produkcija kod nas poprilično nezanimljiva senzacionalističkim medijima.
Miloš je film počeo da snima 2013. kao kompletan autor (scenario, režija, produkcija), radio je punih pet godina i film je premijeru imao 11. novembra 2018. na RTS-u. Našim gledaocima se moglo učiniti da je ovo delo nekog stranog autora, iz nekoliko razloga. Radi se o savremenom dokumentarnom pristupu, uz bogatu arhivsku građu, dramaturgiju jednog trilera, što je možda ključni adut filma, i veliki broj izuzetno kompetentnih sagovornika. Za film su govorili istoričari iz najvećih svetskih naučnih institucija, pa mu se nikako ne može pripisati pristrasnost u tumačenjima.
Pokazalo se da je rat pripreman dugo i da je posledica niza međunarodnih odnosa, a da je atentat u Sarajevu zapravo samo bio fitilj na buretu baruta. Upravo ta popularnost je možda najbolji argument u korist objektivnosti filma, jer ga sa istim interesovanjem gledaju i u Skandinaviji, i u Hrvatskoj, i u Sloveniji. Za mene je posebno zanimljiva izjava Miloša Škundrića, koji je objasnio da se ovakvi filmovi kod nas snimaju dugo jer je nemoguće brzo napraviti film koji je kvalitetan i jeftin. Pogađate, nedostatak novca se kompenzuje strpljenjem i višegodišnjim odricanjem.
Ova dva filma, koja govore o Kosovu i Velikom ratu, svaki na svoj način otvaraju vrata za buduće projekte, jer oba autora govore o iskustvu višegodišnjih pregovora sa svetskim platformama, koje danas u digitalnom svetu preuzimaju ulogu filmskih distributera. Miloš je već najavio planove za svoj naredni film, a on je inspirisan iskustvima pilota Jugoslovenske ratne avijacije u susretima sa NLO. Ovo je tema o kojoj su govorili penzionisani piloti, a možda ćemo dobiti odgovor na pitanje “ima li vanzemaljaca u socijalizmu”. Film “Mrak” očekuje nastup na festival horor filmova u Sićesu u Španiji, što će mu dati dodatnu vidljivost na poprilično velikom filmskom tržištu španskog govornog područja.
Primetno je, takođe, da bavljenje istorijskim temama danas zahteva savremen i kreativan pristup, kojim se može pridobiti pažnja današnjih gledalaca. Zato su autori koristili žanrovske modele, trilera ili horora, koji su bliski savremenoj publici bilo gde u svetu. Dakle, ovo je pravi dokumentarni program, koji bi u budućnosti morale da finansiraju i televizije, umesto “dokumentarnih programa” poput DNK, kako to zamišlja Željko Mitrović. Čisto da podsetim, na temu Prvog svetskog rata Pink je svojevremeno utrošio gomilu novca na megalomansku igranu seriju “Crveni mesec”, koju je pojela “Zadruga”.
Još važnije pitanje je da li će nadležne državne institucije, i u kojoj meri, pomagati ovakve projekte koji su očigledno od nacionalnog značaja. U protivnom, produkcija će isključivo biti zasnovana na upornosti i tvrdoglavosti autora i nekoliko hrabrih producenata. Može i tako, ali onda samo bez pridika o patriotizmu, molim.