Ako biste ostali bez svih podataka na glavnom kompjuteru koji koristite, koliko bi vam to zakomplikovalo život? Da podignemo malo ulog: šta ako vam se uz to onemogući pristup Gugl nalogu ili šta već koristite kada ste onlajn? Konačno, bez čega biste sve ostali ako biste ovog trenutka shvatili da vam nema mobilnog telefona i svega što je u njemu?
Na ovo poslednje većini je odgovor lak. Ako koristite smart telefon, gotovo svi podaci su vam u nečijem klaudu (što je već poseban problem). Dovoljno je da zamenite uređaj i „sa oblaka“ svučete nazad sve što koristite. Ali ostaje pitanje nekih poruka, verovatno i fotografija koje se ne čuvaju automatski.
Kome se ništa slično nije dogodilo, a ozbiljno je digitalizovan, ne može zaista da zamisli taj očaj. I zakletvu da će ubuduće praviti bekap svakodnevno, svako veče, majke mi. Taj zavet nas drži izvesno vreme, a onda se vraćamo uobičajenom komforu. Zato su pametni ljudi izmislili automatsko čuvanje, samo treba da ga podesite i platite nešto malo da bi drugi vodili brigu o tome.
To što smo privatno nemarni, ne oslobađa odgovornosti kolege iz novosadske „Informatike“ kojima su hakeri zaključali ceo sistem i tražili lep otkup da ga otključaju. Malo je informacija o tome šta se stvarno dogodilo, sem da je napad izvršen preko elektronske pošte što nije za diku. To znači da je sistem veoma osetljiv na ponašanje pojedinca, nesvesno ili nesavesno, svejedno je.
A taj sistem je visoko digitalizovan i povezan, pokazuje ovaj slučaj. Sve gradske službe, od naplate računa, preko gradske uprave do sistema gradskih kamera su blokirane i grad je nekoliko dana praktično bio van funkcije. Hakeri su tražili najpre pola miliona evra za otkup, onda su to prepolovili, ali im nije plaćeno ako verujemo novosadskim gradskim ocima.
To je uobičajeno. Otkup se ne plaća da se ne bi stimulisalo takvo ponašanje, a i zbog toga što nije jasno da li su hakeri stvarno sposobni da ga otključaju kada dobiju pare.
Jedan od prvih saveta svakog stručnjaka za sajber bezbednost je da na bezbednost investirate najmanje 10 odsto budžeta za digitalizaciju, dok IBM ovo istraživanje taj procenat podiže na preciznih 13,7. Uprkos toj preciznosti, tek 14 odsto firmi u svetu troši više od pomenutih deset odsto, a većina i mnogo manje. I najčešće nemaju šefa digitalne bezbednosti, već taj posao obavlja neko od administratora, uzgred.
Ko ne ulaže u bekap neka ulaže u bitkoine, kaže bezbednosna mudrost koja kruži društvenim mrežama ovih dana. Delimično je tačna, jer čak i kada vam je sve bekapovano, potrebno je neko vreme da se sistem ponovo pokrene, a bezbednosni propusti isprave.
Dobra vest je da su Novosađani imali posla sa običnim džeparošima koji su ih izradili „na foru“. Šta bi bilo da su se hakeri tiho ugnezdili i prikupljali podatke o svim građanima i gradskim poslovima koristeći te informacije na način koji možda ne možemo ni da zamislimo? Ko kaže da nisu, misle pesimisti. Barem bismo imali koga da zamolimo za bekap, rekli bi cinici.
