– Dragi naši zemljaci, braćo i sestre, mada je sestara danas neobično malo, a bez njih bi život u tuđini bio pakao, evo, ja sam bio u Kini i Koreji, kao drag gost, pa opet, jedva sam čekao da se vratim u Beograd, i da se sretnem sa vama, hvala vam što ste se, pa ja bih rekao, svi odazvali mom pozivu; kao što je predsednik (odlepljuje strpljivo prvi list koji se zalepio za ostatak govorancije) Tadić rekao, vas po svim meridijanima ima oko tri miliona, a godišnje u maticu pošaljete pet milijardi dolara, mislim američkih, ali da su i kanadski, malo li je… Međutim je to pretežno novac koji šaljete rodbini, pa se ova i ne otima i ne upinje koliko bi inače morala, jer zna da vi nećete zatajiti, ali baš zbog vaše dobrote Srbija ispada izdržavano lice, morali biste od ovog sada prijema pa nadalje da ulažete u pri-vre-du, a ne samo u familiju, čast mi je što se mom pozivu odazvao i selektor naše reprezentacije, poslužite se svi kao kod svoje kuće, a vama bih, gospodine Antiću, oduzeo petnaestak minuta vašeg dragocenog vremena…
– Prijatno ste me iznenadili ovim pozivom, jer ja jesam na privremenom radu u Srbiji, s druge strane, kolike sam godine proveo u inostranstvu! Dirnula me vaša uviđavnost, a verovatno i vaša lična zahvalnost zbog svega što sam učinio za orlove!
– O tome je baš i reč. Znate, otkako je francuski parlament saslušavao njihovog trenera, zaboravio sam mu ime, i kod nas je preovladalo mišljenje da biste morali biti saslušani, ruku na srce, naš fijasko nije ništa manji od francuskog, ali šta sad?! Parlament ima preča posla, predsednik Republike je zbog vašeg uspeha dospeo do sudije za prekršaje, zar sada on da vas rezili, tako ste pripali meni, uh (zeva produženim zevom od kojeg se na kraju strese), kao frikvent flajer znate šta je džetleg, mene su zadirkivali da ću spavati dve nedelje nakon moje azijske misije, a ja ništa: pa moj život je džetleg, i skoro da ne osećam razliku…
– A ne bih vam se ja, gospodine predsedniče, odazvao da sam znao šta se iza brda valja, ja sam se iz Afrike vratio jači no kad sam otišao…
– Nemojte se srditi, gospodine Antiću, ovo je formalnost! Ja nisam želeo da izlazite pred neki komitet, nego sam dao da me ozvuče, i šta budemo rekli to će biti zapisnik koji pravo sa USB-a dobija oznaku državne tajne…
– Detektor laži na dve noge! Aaa, ne bih ja došao da sam i pomislio… Još ja bio kod brice!
– Vratićemo se i na to, ali prvo da vam kažem, ovo se zove saslušanje, ali najmanje će biti to: ja sam vaš fan još od utakmice sa Ganom, rekao sam: čovek nas je odveo na Svetsko prvenstvo, on će nas i vratiti, što se i obistinilo…
– Da, pa se Karadžić popišmanio, pogazio i reč i ugovor…
– Zato sam vas prevashodno i zvao: Vlada ne može dozvoliti da vi zbog dva ili tri poraza padnete na selektorski minimalac, predstavljali ste zemlju i to mora da se plati, Vlada će, znači, nadoknaditi sve što vam FSJ bude zakinuo, FSS, svejedno, a ja lično založiću se da dobijete bonus, za mene ste službenik Vlade i bez obzira na rezultate ne smete da oskudevate niti da posumnjate u vlastitu vrednost…
– Ja i ne sumnjam…
– Pa, iskren da budem, ja sam u vašu stručnost posumnjao, mada tek početkom treće utakmice, i zvao sam vas na mobilni da vam kažem: napadnite, Antiću, Srbija se brani u kaznenom prostoru suparnika, a ne u jalovim pasovima gde se ne zna gde je čiji gol, zašto se niste javili, jer – zvonio vam je mobilni…
– Tja, to sam jedino pogrešio, skinuli mi momci sa interneta zvuk vuvuzele da mi bude zvono za mobilni, sad ga ovde fino čujem, i odmah znam da moj telefon zvoni, ali na stadionu mi se nakupilo dosta misd kols…
– Nisam ja zvao kao neki diktator koji misli da i fudbal zna bolje od trenera, ja sam hteo da vam se obratim kao rukovodilac rukovodiocu, kak hudozhnik hudozhniku, imaju sigurno i Španci idiom za to…
– Zašto niste zvali i fudbalere na sasluš… mislim na ovaj prijem, i oni svi žive u rasejanju, mogli bi i oni da ulože nešto u našu privredu, a ne sve u džipove…
– Da, dobro ste me podsetili, hoćete li vi kao osoba koja natprosečno dobro zarađuje uložiti deo kapitala u srpsku privredu…
– Ako insistirate, mogao bih da otvorim sportsku kladionicu, samo da ne ispadne neki sukob interesa…
– Neće, bogsvama, kakav sukob, naprotiv, stanovništvo bi se kladilo da će reprezentacija da izgubi, što bi vam dalo krila da još prilježnije radite… Kladionica je odlična ideja. Samo, ako bude blizu neke škole, moraćemo tu školu da izmestimo ili zatvorimo, šalim se, rad sam da razbijem mit o saslušanju kao o neprijatnom razgovoru koji mora imati loše posledice po saslušavanog, obratno je, ne znam jesam li vam rekao ili sam samo hteo da vam kažem šta je moto ovog istražnog postupka: vi ste nas odveli na svetsku smotru fudbala, vi ste nas odonud i vratili, hvala vam u ime roditelja tih sve u svemu dečaka koje bi da su otišli dalje čekala mnoga iskušenja…
– Hvala vama na ovim rečima, na obećanoj odšteti, bonusu i pomoći oko mog budućeg biznisa…
– Evo, baterija pišti, ali to bi bilo to, samo bih još nešto da vas pitam, čisto kao vaš obožavalac, da li se vi bavite muzikom?
– Ne vala! Volim da zapevam kad orlovi pobede, ali to je sve ređe i ređe, otkud vam to za muziku?
– U prvoj utakmici kad ste ono hteli da se uhvatite za glavu – od čuđenja, očaja, bespomoćnosti… – spustili ste brzo ruke sa frizure na zulufe i obraze, sinulo mi je da se šišate kao neki harmonikaš… Izvinite, javljaju mi da još malo zabavim goste (zeva), kraljevstvo za otoman, znate ko je to rekao, vidim da znate, drago mi je što sam vas saslušao i što ste vi saslušali mene, nije bilo strašno, jesam u pravu?!
