Subjektivni osećaj: septembar 2020. dočekala sam duplo starija nego što sam bila u januaru iste godine. Nije u pitanju stilska figura i način izražavanja, već činjenica da sam, za pola godine, kroz svoju glavu i preko leđa preturila ozbiljan teret, pa iako znam kako u tome nisam ni sama niti jedina, to saznanje mi ne donosi utehu ni olakšanje.
U poslednjih šest meseci, to što sam zvala svojim životom raspalo se najmanje triput, a ja sam davala sve od sebe da ga sastavim ispočetka. Nisu me obišle brige, osećaj nemoći i straha, a sa njima su došli i novi uvidi u stvarnost… To verovatno znači kako sam sada mudrija i iskusnija… Ipak, na pitanje kako se osećam, moj konačni odgovor glasi: UMORNO. Umorna sam i srozala sam ambicije i očekivanja. Da stvar bude još gora, otkrila sam pravo značenje fraze „na kraju živaca“, jer primećujem kako na uobičajene manifestacije bezobrazluka reagujem burno i s previše emocija.
U nekom momentu, kada su stvari na kojima sam dugo radila, po treći jubilarni put bile otkazane do daljeg, prebacila sam se na pesimistički režim rada. Sad neprekidno tvrdim kako će sve poći po zlu („Biće otkazano!“)… dok potajno čekam kosmos da me, nekim primerom, demantuje.
To se ne događa iako izgleda ko da se nešto ipak događa… Evo, na primer: država je donela paket mera i preporuka, koje će nam – ukoliko ih se budemo pridržavali, omogućiti da od septembra ponovo igramo predstave!
„Civilima“, odnosno publici, ova stvar deluje prosto: kao da će se prvog septembra sve nastaviti gde je i stalo… Nama, koji radimo u pozorištu, živimo od pozorišta i za pozorište, već neko vreme postaje jasno da ništa neće biti isto, pa onaj prostor koji smo doživljavali kao prostor slobode, igre i pobede, najednom postaje prostor ispunjen strahom, tenzijom i frustracijom.
Taj prostor zove se scena i bio je centralni prostor mog ukupnog odraslog života. Sve se događalo tu i okolo… Ili zbog toga i svega okolo… Zbog toga smo rano ustajali, kasno legali i malo spavali. Zbog toga smo živeli u putnoj torbi, bez stalne adrese. Zbog toga smo imali tremu i napade panike; kolabirali smo od umora, pa onda ustajali da kidamo jače… Ipak, zbog toga smo imali i mnoge privilegije. Pre svega, onu najvažniju: da radimo to što nas loži, a onda i onu drugu – da živimo u iluziji slobode.
U tom životu, od pre šest meseci, datumi su se zvali termini, a kalendari – repertoari. Veštine planiranja trebalo je dovesti na vrlo visok nivo, a takozvana umetnost međuljudskih odnosa, koja uključuje empatiju, strpljenje i samokontrolu, morala se uvežbati do savršenstva, baš kao predstava pred premijeru. Jedan princip vladao je nad svime: show must go on!
Predstava mora da se desi i sve je drugo manje bitno… Mora da se odigra i da se nastavi, po svaku cenu, mislili smo. Pozorište je bilo naš apsolutni prioritet i sve ostale stvari koje postoje na svetu morale su da se prilagode njemu… A onda je došla 2020. i iz fraze „Show must go on“ obrisala jednu reč. Ključnu reč. Šou… Sad nešto mora da se nastavi… Ali, šta?! I kako?!
Da bi jedna pozorišna institucija otvorila svoja vrata za publiku, neophodno je doneti milion pravilnika, rešenja i odluka o načinu na koji će se sprovoditi propisane mere. Kada se najzad prikupi sva potrebna dokumentacija, mora se strogo voditi računa o tome da se sve mere zaista sprovode, a mnoge od njih prosečnoj osobi, a posebno osobi koja se bavi pozorištem, mogle bi se učiniti kao nelogične i besmislene. Da nismo skloni preispitivanju, ne bismo se bavili pozorištem. Isto tako, birali bismo druge životne pozive da nas je zanimalo da budemo poslušni i radimo šta nam se kaže.
Ovde, uz uobičajeni karakter pozorišnih ljudi, na scenu stupa i faktor našeg „mentaliteta“, iako istinski ne podnosim ovaj pojam i ovu reč… Ono što hoću da kažem jeste da ovde ponovo stižemo na teren stare srpske igre: kako da prevarim sistem, jer ja sam najpametniji! … Nemam nikakve sumnje da se ta igra može igrati i pod maskama… pa, makar maske bile hirurške ili epidemiološke… I najzad: nemam nikakve sumnje da će se baš ova igra igrati svuda, pa i u pozorištima.
Ne znam šta tačno mislim o toj igri, onda nisam ona koja treba da brani interese sistema. Ipak, u ovom izvlačenju zapala mi je takva uloga: ja sam odgovorno lice institucionalnog pozorišta i svako ko prekrši nova pravila ponašanja moj je lični neprijatelj i neprijatelj pozorišta… Zato mi ponovno otvaranje pozorišta za publiku donosi mnogo više brige nego radosti.
U predstavama koje će se igrati, ja ću glumiti policajca iako nisam idealna podela za takvu ulogu. Svejedno: moram da je prihvatim jer se uloge u institucionalnim pozorištima ne odbijaju. U takozvanoj „novoj normalnosti“, pozorište mora da se podredi zakonima „važnijih stvari“, pa je pred sve nas stavljen izbor: da se prilagodimo ili da nestanemo.
Da bi se branile boje ove naše umetnosti, treba raditi baš ono što je u potpunoj suprotnosti sa njenim principima. Zapravo: treba raditi najbolje što možeš, sa punom svešću o tome da se tvoj trud možda neće nikada videti. Sa svešću da je svakog trenutka moguće sve otkazati, jer ono što mora da se nastavi, više svakako nije šou.
Nema ničeg normalnog u toj i takvoj normalnosti. A nastaviti se mora – like it or not.
Autorka je dramska spisateljica i upravnica Šabačkog pozorišta
