Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Kako to, srećan rođendan?, uvek se čudim. Sreća podrazumeva budućnost i prosperitet, a ne smrt. Tako se zbunjeno osećam na dan kada ovo pišem, 29. novembar, Dan (odavno mrtve) Republike, kada moji prijatelji masovno čestitaju rođendan svojoj nepostojećoj državi
Oduševljavaju me društvene mreže i šta sve na njima možeš saznati o čoveku. Tako mi je čestitanje rođendana mrtvima mnogo zanimljiv fenomen. „Srećan rođendan!“, ređaju se usklici kada dođe taj dan, praćeni ponekom fotografijom na kojoj čestitar stoji pored ili iza poznatog mrtvaca. Kako to, srećan rođendan? Uvek se čudim. Sreća podrazumeva budućnost i prosperitet, a ne smrt. Tako se zbunjeno osećam na dan kada ovo pišem, 29. novembar, Dan (odavno mrtve) Republike, kada moji prijatelji masovno čestitaju rođendan svojoj nepostojećoj državi.
Misleći da želim da budem kul i da ne pratim trendove matoraca na mrežama, na Instagram sam postavila samo jedan stori – mene kao pionirke u prvom osnovne, kako se držim za ruku sa drugaricom iz razreda, čime sam u suštini (prekasno shvatih) i sama uradila isto što su uradili svi ostali – skrenula sam pažnju na sebe koristeći važan događaj kao paravan („preslatka!“, dobila sam nekoliko komentara od kojih mi je narastao egić). Ali gledajući sliku, setila sam se jedne druge priče – jugoslovenske, u čast tog dana.
Devojčica sa kojom se držim za ruke zvala se Julijana. Bila je socijalni slučaj iz velike porodice, nasilne i siromašne. U školu je dolazila u blatnjavoj, pocepanoj odeći, prljave, loše ošišane kose. Nije imala ništa od onoga što smo imali mi – ma koliko malo da je to bilo. Iako su u lokalnoj – i jedinoj – prodavnici „Centro“ prodavali samo dve vrste grickalica ili sladoleda, Julijana nije mogla da kupi nijednu od njih. Julijana nije imala sveske, olovke, školsku torbu. Julijana je imala loše ocene. Julijani su se svi smejali i niko s njom nije hteo da se druži. Ko je tome najviše doprineo? Razume se, naša učiteljica, predivna Fanče, koja je mazila decu „iz dobrih porodica“, a ponižavala decu iz nižih slojeva, decu poput Julijane.
Kao i danas kad bi mi rekli „preslatka!“, tako i tada, kada bi me Fanče štipnula mekim prstima sa nalakiranim noktima prošavši pored mene u oblaku parfema, kada bi mi zatreptala trepavicama namazanim plavom maskarom, napumpao bi mi se egić, misleći da mora da sam posebna i da to zaslužujem. Za razliku od Julijane. Stoga je Fanče, kada je Julijana za novogodišnju tombolu donela kesicu bombona, nju izbacila iz igre, a bombone bacila na pod. Julijana je sedela po strani i gledala nas kako izvlačimo brojeve i otvaramo poklone. „Zašto si donela bombone kad znaš da se ne sme donositi hrana?“, prebacila sam joj kasnije, znajući za pravilo koje je uvela Fanče. Julijana mi je rekla da je od oca tražila nešto drugo, ali joj je on dobacio bombone i išutirao je napolje.
Šta još pamtim o Fanče? Da joj je rođendan bio 29. novembra. Kako sam to zapamtila? Lako: bio je to najveći praznik, i poklapao se sa roždestvom naše najvoljenije učiteljice. Jedna učiteljica svakako zna da će joj učenici, ako im kaže kada joj je rođendan, donositi poklone. „Ah, nije trebalo!“, vikala je uz osmeh, primajući poklone od dece koja su se takmičila ko će joj doneti lepši dar, dočim je Julijana sedela sama u najdaljem ćošku učionice i gledala.
Pa šta, reći će neko. U današnje vreme je još gore. Ima još siromašnijih. I jaz između siromašnih i bogatih je još veći. Da. Ali se i ne busamo u grudi da smo svi jednaki, mada težimo tome.
A ima i još nešto, a to je da su, osim što je Julijana bila maltretirana na klasnoj osnovi (a klase tobože nisu postojale), čitave grupe ljudi bile isključene iz priče o našoj velikoj ljubavi, a ti su ljudi činili četvrtinu naše države – Albanci. Sramota me je da čestitam Dan Republike svojim sugrađanima makedonskim Albancima kad se setim kako je zvuk albanskog jezika u nama proizvodio strah i gađenje (a i danas se to događa). Iz istorije smo učili o Jugoslaviji i njenim narodima, pa čak i o Grčkoj i, nerado, o Bugarskoj, ali o zemlji našeg bratskog naroda (da se poslužim jezikom tog vremena), Albaniji, lekcije smo preskakali. U udžbenicima koje smo nasleđivali od prethodnih generacija, kao i po zidovima naših naselja, ima/lo je natpisa „Smrt Šiptarima“. Biti Albanac u makedonskom kvartu značilo je da lažeš da se zoveš Zoran i da ćeš stalno dobijati batine od svojih jugoslovenskih komšija. I ne daj bože da završiš u policiji.
A o Romima i da ne govorim. Njihova prava prolaze ispod radara i današnjem čoveku. Njihova užasna diskriminacija se i dan-danas pripisuje tome što „su svi oni takvi“ i „lepo im je“ zato što „pevaju i igraju“.
Da kažem da Makedoniji nije odgovarala Jugoslavija, apsurdno je. Prvo, pre Jugoslavije Makedonija uopšte nije bila država. Drugo, izolovanost jezika i kulture i pristupačnost mnogo manjeg tržišta – sa svih aspekata – klaustrofobični su i idejno pogubni. Eto, ne znam uspeva li Sloveniji – tu zemlju gledam kao neku rođaku koja je studirala u inostranstvu, iselila se, postala lekarka, i sada više ništa ne mogu da saznam o njoj – ali nama nedostatak konkurencije koju omogućuje veća teritorija ubija kvalitet, barem u kulturi. I ne želim, niti mogu da negiram ideju bratstva i jedinstva (još kad bi postojalo i sestrinstvo). Super ideja, i mnogo, mnogo veća od nas – što je tragično očigledno.
Eto tako, čisto koliko da kontriram. U čast rođendana Fanče, monstrumke.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve