Mediji stvaraju identitete gledalaca. Poznato je da vas TV stanice svojataju kao „verne gledaoce“ iako svi imate daljinske u rukama, ali vas mediji opredeljuju u izgradnji vaše lične hijerarhije identiteta. Možete biti muškarac, Srbin, vernik ili ateista, roditelj, lokalpatriota (Šumadinac, Novobeograđanin, Lala, Era ili Nišlija), glasač, aktivista ili razočarani birač određene političke opcije, navijač određenog kluba, ljubitelj određene muzike, i tako sve do podele na pivske, vinske ili frajere antialkoholičare. Ovu listu, kao i redosled, verovali ili ne, stvarate sami, pa eto, vežbe radi, pokušajte da definišete sebe ređajući od vama najvažnije do najmanje važne odrednice.
Poslednjih nedelja, u najmanje tri navrata su se različiti političari u medijima dotakli mog ličnog identiteta, na različite načine. Osetio sam se prepoznatim i prozvanim, pa razmišljam pred televizorom, ovako pred Novu godinu, ko sam i šta sam.
U emisiji „Prva tema“, predsednik Vučić je odgovorio na najveći broj tema sa društvenih mreža novinarki Neveni Madžarević. Sama činjenica da ga intervjuiše Nevena (a ne Sarapa ili Marić) govori da Vučić želi da se obrati određenom delu publike. Tu nema potrebe da budeš nabusit, da objašnjavaš najširim slojevima birača, ponekad skromnog obrazovanja i informisanosti, ko su lopovi, a ko pozitivci. Vučić je povodom protesta objasnio kako pažljivo osluškuje zahteve tih ljudi, po njegovom mišljenju urbane više srednje klase, ljudi njegove generacije koja nije njegovo biračko telo. Hvala mu za to „viša srednja klasa“, mada je u socijalnoj psihologiji poznat fenomen da ljudi svoju materijalnu ili socijalnu poziciju vole u anketama da prikažu boljom. Vučić se, ako niste shvatili, obratio ljudima iz protestnih šetnji i obećao da će „sa saradnicima“ razmotriti kako da ispune neka od očekivanja ovih ljudi. Ruku na srce, ne znam kako bi Bata Gašić ili Neša Stefanović mogli da skapiraju ili promene svoj politički pravac u skladu sa ovakvim mogućim kursom. Možda nešto preko Zorane, a?
Šalu na stranu, ovo je prvi put da jedan političar otvoreno govori o različitim strategijama za različite stratume biračkog tela. Eto, Vučić pruža ruku pomirenja, reklo bi se. Ja sam predsednika ozbiljno shvatio, gotovo kao poziv deci da pišu Deda Mrazu sa novogodišnjim željama. Pokušao sam da sažmem sve svoje želje u jednu reč, kao kad uhvatite zlatnu ribicu, pa imate samo jednu želju koja mora da obuhvati sve duge. Eto, otkriću po cenu da se ne ispuni: želeo bih da se u političkom delovanju odrekne svake vrste populizma.
Naivno verujem da oduzimanjem ove varijabile ukidate laganje, medijsku manipulaciju, propagandu i kontrolu medija. Plašim se da će mi ove godine Deda Mraz ipak doneti samo novu pidžamu.
Drugi dodir sa mojim ličnim identitetom doživeo sam nešto ranije, prilikom proslave, kako se to govorilo na RTS-u, pobede u Velikom ratu. Na svečanoj akademiji gledaocima se obratio i Milorad Dodik, neposredno pred odlazak na novu dužnost, predsedavajućeg Predsjedništva BiH. On je na početku govora zamolio ljude u Srbiji da ga ne zovu Bosancem, niti Srbinom iz Bosne. On je jednostavno Srbin, i tačka! Od svega što nosi pridev „bosanski“ Dodik se već dugo ograđuje, promovišući svoj lični, ali poželjan identitet svih Srba u Republici Srpskoj. Pošto je meni ćaća sa Grmeča, ne mogu pobeći od dela mog ličnog identiteta. Bosanski nekome možda zvuči suviše „bošnjački“, odnosno kao muslimanski, ili hrvatski, da ne kažem unitarno. Ja, naprotiv verujem da je identitet, ako ga imate, nešto što vas određuje veoma duboko, pa ga vaša teritorijalna pripadnost, mesto rođenja, narečje, temperament ili običaji nastali u interakciji sa narodima oko vas samo obogaćuju. Nemam apsolutno ništa protiv da gospodin Dodik sebe odredi kako god želi, ali morao bi da prihvati svako drugo samoodređenje kao ravnopravno i jednako vredno.
Na kraju su mediji udarili i po drugom delu mog identiteta, po majčinoj liniji, a ona je, kao i ja, rođena u Prištini. Postoji konstantna zbrka oko terminologije kojom mediji izveštavaju o odnosima Beograda i Prištine. Čim se zađe u detalje – Haradinaj postaje predsednik takozvane (ili samozvane) Vlade Kosova, Tači je čas predsednik Kosova, a čas samo „gospodin Tači“, što reče ministar Dačić. Razgovor postaje veoma komplikovan kada ne znate kako se obraćate sagovorniku, odnosno zašto biste uopšte razgovarali sa nekim kome osporavate bilo kakav legitimitet. A po svoj prilici, razgovarati se mora i jedino tako se može rešiti ovo pitanje. Trenutno kao da postoji veća želja za dijalogom sa naše strane, ali u medijima je teško definisati sagovornika i njegovu titulu, ako se u istim vestima o istom čoveku govori kao o neosuđenom ratnom zločincu, predsedniku ili premijeru Kosova i članu pregovaračkog tima Kosova u Briselu. Opet zbrka sa identitetima, ovaj put u medijima.
Naravno, na kraju ove male seanse nisam bliže odgovoru na pitanje ko sam ja. Međutim, ako bolje razmislim, i bolje je što je tako, inače bih postao bezlični deo stratum jedinstvenog biračkog tela.
