Život me je još jednom vratio u moj prvi beogradski kvart, u ulice oko Novog groblja: Zeke Buljubaše, Baje Sekulića… Kosačicu za travu koja se kvari češće nego naša „melihar“ kosačica-samovezačica dajem da se opravlja u ulici paralelnoj sa ulicom Baje Sekulića.
Bajo Sekulić ulicu međutim izgubi, pretpostavljam nakon i usled demokratskih promena, mada mu se to moglo desiti i za vreme Prvog rajha SePeO-a, Vuče se prvi beše digao na ustanak protiv klete partizanštine. Ulica se sad zove Svetog Nikole, potonji je i moja slava, ali mi bude žao Baje Sekulića, četnici ga po drugi put udesiše, i šta sad da mu kažem: „Izgubiti od Svetog Nikole nije sramota! Mogli su ulici dati ime nekog četnika ili nekog pope koji je bio simpatizer četnika, ili su i nju mogli ustupiti nekom izdanku naših dinastija, čije mrtve ovih dana vade iz grobnica u tuđini a radi novoga ukopa u Otadžbini i pod pokroviteljstvom predsednika Republike. To je širina: na vlast te dovela narodna volja, a opet si pun milosti za one koji su na presto dolazili samo na osnovu kraljevskog DNK!“
Bulevar Revolucije znao sam kao učenik možda drugog razreda OŠ „Dositej Obradović“, moj brat (krznar, Petar Trifuljesko, rođ. 1928. u Samošu, kao i književnik M. Markov) imao je kožuharsku radnju i stan u broju 192, u dvorištu, a tetka moja (Novka, rođ. Katić, 1925. Farkaždin; u Libertivilu nadomak srpskog Čikaga videću potkraj veka njena kola sa tablicama na kojima je pisalo: NOVKA 1925) imala je kuću u Lozničkoj 6, gde ću ja provesti godine i godine kad tome bude došlo vreme, uglavnom sam ja kao mlađi maloletnik ruralnog porekla izborio pravo da sam idem kroz Beograd, nisam morao da prelazim Bulevar, nego bih iz Čučuk Stanine ili Sredačke skrenuo levo i našao Lozničku.
Naredni bulevar upoznaću tek kao brucoš, a zvaće se Severni: došao sam peške od Dunav stanice do Bogoslovije, sa koferom, čvrstim, okovanim, i harmonikom weltmeister, kupljenom u Čenti: Severni se bulevar pokazao užim nego što sam mislio, saobraćaja nije ni bilo, osvetljenje kao u kvartu gde je ordinirao Džek Trbosek, jedino nije bilo magle, nego je bilo jasno jesenje veče, uglavnom sam stigao do Dragice Pravice, gde me je čekalo mesto u trokrevetnoj sobi: Stud. dom „Patris Lumumba“, blok III, soba 55 – adresa!
Proći će možda dve godine pre nego što ću kao drugi tenor u horu „Ivo Lola Ribar“ poći vozom u Zadar: tu ću prvi put čuti Popa* kako pod gitaru peva meni nepoznatu baladu: „Na Južnom bulevaru/ Gde sveta mnogo ima/ Gospodin jedan stari/ Sa sedim brkovima/ Curicu jednu spazi/ Poljubac odmah traži…“ Grad je čudo, mislio sam, iako si sed i brkat može ti se da u bulevarskoj vrevi poljubiš osobu na rubu punoletstva…
Nakon pet ili deset godina dospem u Južni bulevar, pa ti si pust i turoban, dostojan pandan svome severnom imenjaku, a? Dobro, širi jesi, ali svetskog žagora iz pesme je li ikad bilo: vulkanizerske radnje, farbare, zgrade za radničku klasu, rastinja malo, pumpa, automehaničari, majstori za auspuhe, tja, nije ovo ulica kojom bilo ko šeta: tu ili stanuješ, ili dođeš da nešto određeno obaviš.
Isto važi za Cara Dušana ulicu. Dok sam stanovao u Zmaj Jovinoj umeo sam i njome da se smucam noću, tako su moj profil u sitne sate kroz prozor neke kafane užičkog naziva („Kremna“?) ugledali moji drugovi Mijat Lakić. i Mija Ž., koje je lumperaj tu povezao i zadržao, istrčali su za mnom, otkud ti u dva ujutro, šetam se, verovali ili ne!
Sada stanujem između bulevara, znam kakvi su, ali mi i dalje služe kao orijentacija. Parking sve teže nalazim i ostavljam auto sve dalje od kuće, uglavnom ispod table sa ključevima imam papir gde upisujem ime ulice u kojoj mi se posrećilo da ostavim kola, dužim ulicama dopisujem oznaku, Molerova u delu od Bulevara do Njegoševe dobija slovo N, deo prema Ulici Maršala Tolbuhina je S, zavijutak kod parkića obeležavam sa M, middle, meander, kako mi drago.
&
Uveče marširam uvek istim ulicama, ranije sam mislio da je prijatnije špacirati se stalno novim putem, praksa međutim pokaza da je trajni itinerer prihvatljiviji, te ti ja kroz Kikevac u Maksima Gorkog, iz Janka Veselinovića (gde sam takođe stanovao, u broju 1, ali je taj kulturni spomenik srušen i zamenjen novom zgradom koja nije ni nalik), produžim kroz Inter brigada do Braničevske, pa pored Hrama Katanićevom kući, ali svaki put obiđem i kola: paorska posla. Pre spavanja još jednom obiđeš avliju, štalu, oborac, proveriš rezu na vratima podruma, ponekad mi taj ritual bude i od koristi, kao kad sam otkrio da mi je ukradena razvodna kapa, pa drugi put da mi je razbijeno leptir-staklo, time mogu već idućeg jutra da se pozabavim, a ne da me to sačeka kad već sa ženom, decom, prtljagom i skijama hoću samo da krenem u Austriju (dobro, nisam nikad tamo bio na skijanju, ne znači da i neću).
&
Da li su na Bulevaru (revolucije) menjani tj. pomerani brojevi? Nema više mog brata Perice, nema ćurčijske radnje u dnu dvorišta pod turskom kaldrmom, u mom sećanju je broj 192 bio pre pijace Đeram, kad se ide od tetka Novke, sad ispada da je taj broj dobrano iza pijace, možda i čitavih pedeset koraka, najlakše je naravno reći da se po sećanju hoda kao po mesečini, ali sam gotovo siguran da je moj brat u bife „Makarska“ (koji se otvarao rano ujutro, pijaca traži svoje!) odlazio preko šina ukoso, azimutom od možda pedeset stepeni, sad ispada da je stanovao naspram toga ugostiteljskog objekta, pa se pitam: da li grad može za dvadeset godina toliko da se promeškolji, da zgrade neke nestanu, druge da niknu, a treće se da premeste, pri čemu nije u pitanju nikakvo aktivno klizište.
* pročit. pripovet. „Vlah u snjegu“ („Groblje slonova“, VREME, 2000.)
