Znadem da je Kori Udovički upamćena kao naša verzija Marije Antoanete, svima koji su jauknuli kako neće moći da plaćaju porez na višak stambenog prostorja tadašnja guvernerka preporučila je da prodaju te salonske stanove i presele se u garsonjere gde će i grejanje biti jeftinije, to se od vascele njezine karijere biračima najviše urezalo u sećanje, ali zato se baš i govori o položaju koji od birača najmanje zavisi.
Iako je i Tomislav Nikolić čovek naočit, više bih voleo da se gospođa Udovički zapremijeri: kad bih snimao film o Liv Tajler (po mome scenariju nastalom zahvaljujući združenim medijima koji su mi dali sabbatical – plaćeno godišnje odsustvo u kojem mogu da radim što god mi se prohte: da putujem, da meditiram, da snimam muziku ili da napišem dva scenarija i jednu radio-dramu) Kori bi igrala njenu majku.
&
Kako sam samo olako bio digao ruke od nauke već na prvoj ili drugoj godini studija, a sad malo-malo pa zažalim što ne mogu da izvedem ovaj naučni eksperiment, pa ne mogu onaj. Dobro, možda bi opiti bili i nenaučni, ali doveli bi do nekih rezultata, zar ne?
Čak i sa ovom naobrazbom, da sam samo vlasnik avio-kompanije naložio bih da se na jednom interkontinentalnom letu umesto sadašnjih pet ili šest posluži devetnaest obroka: jer koliko god puta stjuardese upale svetla i zazveckaju svojim kolicima toliko se puta svi putnici bude, svi se naprasno rasanjuju, uspravljaju sedišta, otklapaju one montažne držače i jedu, nanovo jedu, pa u vašoj domovini sad je četiri ujutro, da niste u avionu spavali biste najslađim snom, i ovde ste, evo, zaspali, iako je prostor među sedištima nezdravo i nepristojno skučen, i kako tek probuđeni možete toliko da jedete?!
Naravno da putna groznica podstrekava apetit, sve što se poslužuje u avionu nastalo je i razvilo se iz onog pileta umotanog u masnu hartiju, a kome smo prvi batak otkidali dok se konture polazne stanice nisu čestito ni izgubile, ista ta putna groznica nagoni ljude da piju, čim se ukrca na brod i u najzadrtijeg trezvenjaka ulazi duh mornara, pred očima su mu burad sa rumom, grogom i vinom…
U narednom eksperimentu bila bi poslužena dvadeset dva obroka, svaki obilniji od prethodnog, stjuardese bi nudile i najfinija pića ne upitavši nijednog putnika: „Pa zar vi svakog dana u pola deset pre podne pijete tri bočice vina?“, i baš me kopka kad bi prvi putnik zavapio: „Aman-zaman, dobri ljudi, poslužite alka-selcer i negaziranu vodu i ne vovedite nas više ni vo jedno iskušenije!“
&
Kao i svaki eksperiment in vivo i ovaj bi bio etički problematičan i nosio bi izvesnu opasnost za zamorčad: maskirani u putnike, prisutni bi bili lekari spremni da pruže prvu pomoć svima kojima pozli, pripadnicima hitne pomoći bile bi servirane manje porcije i bili bi obučeni kako da posle dva ili tri zalogaja salvetom prekriju ostatke hrane, umesto viskija i votke dobijali bi čaj ili obojenu vodu, uglavnom bi pomoć putnicima bila ukazivana i u avionu i tamo gde se čeka prtljag, na izlasku sa aerodroma svakome bi bila uručena brošura: „Od Kalgarija do Amsterdama na vlastitu ste odgovornost i shodno vašem metabolizmu te raspoloženju konzumirali 27.389 kalorija, od Šipola do aerodroma ‘Nikola Tesla’ servirani su vam obroci sa 13.753 kalorije, nazdravlje vam bilo, premda se kod osoba naviknutih na manji unos kalorija mogu javiti zdravstvene smetnje zbog kojih savetujemo da se neodložno javite svome izabranom doktoru!“
&
Jedenje u avionu je zapravo domaćinsko ponašanje: jedni na posluženje gledaju kao na nešto besplatno, i to im otvara apetit, drugi su opet stalno i gorko svesni da je sve što im se nudi zapravo plaćeno i preplaćeno avionskom kartom: „Koliko god da je ova hrana ukusna i obilna, koliko god nas na ovome letu kljukali i pojili, još je avio-kompanija na dobitku i bio bi greh da ono što sam teško zarađenim novcem platio i preplatio sada odbijem, a da onda ogladnim na aerodromu gde sendvič košta četrnaest evra!“
&
Novine bi pitale gde su granice ljudskih mogućnosti, ali bi ogled bio odviše okrutan, a doveo bi do otkrića koje nije novo, so, možda bi trebalo sprovesti jedno skromnije i jeftinije istraživanje: stjuardesa gura kolica sa pićem i putnici govore šta se kome pije, dupli viski sa ledom, šardone, ovo, ono, ona svakome doda piće, ali svakome tutne i cedulju (ćutke, kao oni koji vam u kafiću priđu i bez reči ostave na stolu neku bezvrednu lopticu ili kalendar, što će uskoro dospeti za naplatu), a na cedulji piše: „Piće sami plaćate. Viski košta 25 evra, šardone 18. Ako niste žedni poručeno piće možete vratiti mojoj koleginici koja će se pojaviti iza mene za jedan i po minut!“ Kamera bi snimala vrpoljenje, osvrtanje levo-desno, nelagodu i vraćku koja bi verujem bila masovna. Isto to moglo bi i sa hranom: „Dragi putnici, ukoliko ste uprkos svemu što vam je posluženo ostali gladni, uskoro će biti serviran dodatni obrok koji sami plaćate, cenovnik vam je na poleđini uputstva za prinudno iskrcavanje, a prijaviti se možete tako što ćete pritisnuti dugme na kome je ikonica, silueta vaše domaćice.“
&
Iskreno, imam nešto građe koja prethodi i mom prvom letu avionom, svirao sam na Jedanaestom spratu, ugao Kumanovske i Bulevara, sedamdeset i možda druge ili treće, Aca, Branko i ja smo kao redovna večernja muzika bili angažovani za jednu svadbu; posluženom prasetinom založismo se ko više ko manje, kad se veselje završilo mladoženja je, prosto mu bilo, odbio da plati i našu hranu, te smo iz tananog bakšiša odvojili novac za taj neporučeni oval: „Bar da sam bio gladan!“ – izrekao je Branko zajedničku misao. „Ne bi mi bilo ovoliko žao!“
