Samo dve aktivnosti čovek mora da radi neprestano. Da diše i da gleda u ekran svog mobilnog telefona. S tim da mnogi bez vazduha mogu da izdrže duže.
Ovu primedbu proveravao sam među dve vrste migranata. Onih koji putuju avionom i prinuđeni su da dangube u aerodromskom laundžu ili kafiću koji daje pristup bežičnom internetu ako u njemu nešto potrošite. I među izbeglicama u parkovima, kampovima i na samim graničnim prelazima. Prilike su različite, ali su ekrani i opsednutost njima isti. S tim da je prvima mobilni telefon uglavnom razbibriga dok čekaju na let, mada ima onih koji to vreme koriste za ozbiljan posao. Ovi drugi na telefonu traže životno važne informacije o svom daljem kretanju, kao i rođake i prijatelje na istom putu.
Izbeglice koje poslednjih meseci prolaze kroz Srbiju obavezno koriste smart telefone. Ne zato što su imućni ili blazirani. Telefon im omogućuje da se pomoću Fejsbuka, Votsapa, Skajpa ili kakve druge aplikacije povežu po ceni nekog vajfaja, što je često besplatno ili staje koliko i jedan espreso. Običan telefon morao bi da ima lokalnu karticu, novi broj koji niko od vaših prijatelja ne zna. Problem sa kojim se migranti suočavaju je baterija. Traje kratko kao u svakom smartfonu, a punjenje zahteva da provedu nekoliko sati u mestu, što im ne odgovara. A malo ko ima priliku da spava negde gde može istovremeno da puni i telefon.
Rešenje koje ovim ljudima za sada niko ne nudi su ručni punjači, male dinamo mašine sa ručicom na okretanje, poput mlina za kafu, kojom proizvodite električnu energiju i smeštate je u lokalnu bateriju. Punjač vrtite kada god imate vremena (migranti ga imaju na pretek) i pritom se možete kretati. Minut okretanja ručice dovoljan je za minut razgovora, pola sata vrćenja dnevno omogućuje osnovno informisanje. Ovakvi punjači mogu se naći već za nekoliko evra, neki imaju i sijalicu te služe i kao baterijska lampa što je takođe korisno u ovakvim neprilikama. Ali ih nevoljnim putnicima niko ne deli, mada bi to uz besplatni pristup internetu mnogima bila najveća pomoć. Radio za migrante bio bi još korisniji i jeftiniji, zato valjda niko o tome i ne razmišlja.
Voljni migranti, oni po aerodromima, izloženi su drugačijem riziku u svojoj razbibrizi. U potrazi za jeftinim i besplatnim pristupom prihvataju svakakve servise koji njihove telefone čine osetljivim na upad spolja. Aktuelna je priča o Uberu, desetine, ako ne i stotine korisnika ovog servisa otkrilo je da su se neki po Kini vozili o njihovom trošku. Naime, njihovi nalozi su kompromitovani i mogu se kupiti na internetu za dolar.
Boraveći u jednoj od centralnoazijskih republika, takozvanih stanova, došao sam do zanimljive statistike. Tek nešto više od trećine stanovnika redovno koristi internet, a dve trećine korisnika pristupa mu mobilnim telefonom. To je loša vest za one koji prodaju kompjutere, ali važan podatak za one koji bi da žive od interneta. Najveći prostor za širenje je mobilni internet, a to pitanje stiglo je i do UN-a.
U prošlonedeljnom govoru u UN-u osnivač Fejsbuka Mark Cukerberg najavio je da će njegova mreža posebno omogućiti izbeglicama da se povežu i da će po tom pitanju sarađivati sa UNHCR-om. Takođe, namerava da u narednih pet godina svim ljudima na svetu obezbedi pristup internetu (još pet milijardi nas je nepovezano), što bi po njemu vodilo smanjenju siromaštva. Praktična Angela Merkel ga je zamolila da najpre ukloni izlive mržnje prema izbeglicama iz Sirije na nemačkoj grani Fejsbuka, barem onako efikasno kako uklanja golišave slike sa istih stranica. Olakšaće posao i UNHCR-u.
