Mitomani i nihilisti

Mitsko-magijsko mišljenje je zemlja čuda, u toj je zoni sve moguće, zato što se u njoj stvari nekako čudesno povezuju, mada su izvan nje (dakle, u tzv. stvarnosti) ili nepovezane, ili njihova eventualna veza ne znači ništa ili znači nešto sasvim drugo, i još pri tome sasvim nevažno.

Komplikovano? Ma, jok. Evo kako to funkcioniše. Kad je svojevremeno spakovalo Slobodana Miloševića u onaj helikopter na Banjici, odakle će ga via Tuzla otpremiti u Hag da se nikada živ ne vrati, nadripatriotski blok zemlje Srbije i okoline zapao je u težak amok, da se ni do dan-danas ne oporavi; među neizbrojnim nepočinstvima i sagrešenjima kakva su litanijski nabrajali „izdajničkoj“ Đinđićevoj vladi koja je krvavog vlastodršca i masovnog ubicu higijenski odstranila iz zemlje duboko okužene njegovom i dalje zračećom toksičnom radijacijom, ubrzo će se naći i jedna osobito bizarna: da je, lele i kuku, Milošević „izručen na Vidovdan„. Što je, kao biva, na bruku nadodalo i sramotu: zar da mrskim strancima izručimo srpskoga vladara, pa još na taj sveti srpski dan? U toj su datumskoj okolnosti svevideći rodoljupci videli namerno poniženje koje su zli Đinđić i njegovi satrapi priredili ne samo uhapšeniku nego „vaskolikom srpstvu“. Koliko se sećam, koju godinu kasnije, ali dok je još bio relativno pri sebi, Čedomir Jovanović je iz prve ruke svedočio da je datum bio sasvim slučajan, to jest da su se akteri ove priče famoznog Vidovdana setili tek kad je Milošević već uveliko pojeo svoj prvi ručak u kantini blizu Severnog mora. I mogu vam reći da sam sklon da poverujem da je to tako i bilo – jer stvari u realnosti, mimo magijskog mišljenja i umova okovanih teorijama zavere, najčešće tako i funkcionišu.

Okej, ali čemu ovo bajato prisećanje? Setio sam se tog lepog i prijatnog dana, tog 28. juna 2001, tokom prošle nedelje, nakon što je Vučić Aleksandar – donosilac i vlasnik svih dobrih i loših vesti u zemlji Srbiji – saopštio ime novog premijera Srbije, koji nije novi nego je stari, i nije premijer nego je premijerka. Nije da je bog zna ko osobito mario što će grotesknu dužnost Pantokratorovog baštenskog patuljka i dalje obnašati postojano nesuvisla i rastuće osiona patuljčica, jer to realno ne znači mnogo: šta bi se bitno promenilo da je na to mesto stupio, šta znam, Vučević Miloš, Nedimović Branislav ili, uostalom, onaj što ga zovu Bizon, ili onaj Atlagić s onomatopejama, ili Rističević Marjan sa… njim samim? Ništa, razume se.

Pa ipak, primetio sam da su se i neki opozicioni političari i neke kolege iz nezavisnih medija našli iznenagjenim i uvregjenim: zabolelo ih je što je Vučić svoju beznačajnu Blagovest dao obznaniti „baš Petog oktobra“, jer „to sigurno nije slučajno“, nego je time, eto, hteo da se naruga dvadesetogodišnjici Demokratskih Promena, etc. etc.

Priznajem, analogija nije potpuna: Đinđiću se Vidovdan nije lično zamerio pošto Đinđić nije 1389. ratovao na Kosovu polju u vojsci mrskih osmanskih zavojevača, dočim Vučić i te kako ima razloga da peti oktobar 2000. ne smatra baš naročito lepim danom u svom ispraznom životu pikzibnera i štetočine širokog spektra. Ali, pridavati rutinskom hirotonisanju jednog grla iz njegove služinske ergele značaj i težinu osvetničke simbolike kontra The Petom oktobru prosto je, ako ništa drugo, precenjivanje njegove političke imaginacije. Unapred ću verovati budućem svedočenju nekog njegovog „čedomira jovanovića“ da je „dvadeseta godišnjica Petog oktobra“ poslednje što mu je bilo na umu dok je rukopolagao svoju omiljenu statistkinju za rolu u drugoj sezoni političkog horor-trilera „Sablast u Nemanjinoj“.

Magijsko mišljenje i primenjena mitomanija nisu, dakle, rezervisani samo za jednu stranu u političko-društvenoj rovovskoj podeli u Srbiji – što ne znači da ih po bilo čemu drugom poistovećujem. Ali je vredna notiranja činjenica da se po takvom predominantnom obrascu ovde misli i oseća politika, društvo, kultura… I da ni društvene elite, stvarne ili tobožnje, nemalim delom ne mogu da ga prevaziđu.

Na drugoj strani, valja i to priznati, nisu možda ni takvi najgori… Ako ove kojima su posvećeni gornji redovi možemo priručno nazvati mitomani, treba reći da postoji i druga sekta, još toksičnija; zavredela je naziv nihilisti. Ovi su isto dugovečna pojava, menjaju košuljice ali ne i suštinu; kad sam ja bio klinac, u poznom socijalizmu, bili su vrlo često „omladinski funkcioneri“, posle su, tokom devedesetih, mutirali u luktrativne patriote i kontroverzne etnobiznismene opšte prakse, u vreme „dosmanlija“ su se naizgled malo pritajili ali im je u pozadini bilo sasvim dobro i sticali su još veće pare i još bolje veze, da bi u Vučićevoj Srbiji načisto eskalirali, izbili u prvi plan i dočepali se (takoreći) vodećih pozicija; tzv. premijerka je svojevrsni (polu)podmladak ove kaste likova koji ne pate od političkog i inog sujeverja kao mitomani, nego su zainteresovani za mnogo konkretnija dobra, pokretna i nepokretna. Njima datumi svakako ne znače ništa: u njihovom poretku vrednosti, to je zanimacija za luzere. A gde je u svemu tome sam Pantokrator? Kao savršena emanacija Praznine, on oličava i jedne i druge, sam ne bivajući u potpunosti ništa od toga. To mu je olakšalo sticanje tolike moći nad obema stranama iste šupljine.