Vlažni san jednog dela tzv. Druge Srbije napokon je ostvaren: Dobrica Ćosić priveden je na informativni razgovor! E vala, sad još samo da nam svane onaj Šesti oktobar, da uhapse Koštunicu jer je ubio Đinđića i da „pobede beli listići“, pa da polegamo… Pisac Grešnika ili grešnik od pisca, doduše, nije zadržan u policiji i nije mu određen pritvor, ali dobro sad, od nečega mora da se počne. Je ‘l tako bilo? Jeste, bezbeli. Ili možda ipak nije?
Avaj, ispostavlja se da se Ćosić jeste suočio ne sa policijom nego čak sa policajministrom lično, ali to ne znači da je Dačić Ivica saslušavao vremešnog „čoveka dvadesetog veka“ (po sopstvenom priznanju i samoosećanju, koje inače rado delim s njim), nego će pre biti da je nekadašnji putnik na „Galebu“ preslišavao mlađano ministarče, baš kao na izvrsnoj Coraxovoj karikaturi sa ogromnim D. Ć. kao kakvim učiteljem, te malenim Dačićem kao poslušnim đačetom-Dačetom koje požudno upija bardove Mudrosti, dok ih odozgo radoznalo prisluškuje duh Slobodana Miloševića (s kojim su, vo vremja, obojica imali više posla no što je bilo zdravo i za njih, a kamoli za Srbiju).
Dobro, vreme je da se uozbiljimo, bar onoliko koliko nam ova tema omogućava – što možda i nije tako mnogo. Nema ničega spornog u tome da se dva slobodna čoveka susretnu na čapraz-divanu, a kako su obojica, je li, „ličnosti od javnog interesa“, onda nije čudno ni da to izazove stanovitu medijsku pažnju, naročito „u kontekstu“. Oh, ta čekajte, ali u kojem to „kontekstu“? E, tu dolazimo do priče.
Vreme je, dakako, predizborno, a Ivica je Dačić predsednik jedne političke partije, štaviše i njen kandidat za predsednika Srbije (po sistemu: kažem predsednik, pišem premijer). Dobrica Ćosić je… dobro, znamo šta je Dobrica Ćosić. Istini za volju, Dačić je osim navedenog još i ministar unutrašnjih poslova u Vladi Srbije, ali u vladi koja svakako upravo završava svoj mandat, kakvi god bili rezultati izbora. Utoliko je ona de facto već „tehnička vlada“. U tom smislu, javni susret ove dvojice može se shvatiti kao neka vrsta implicitne predizborne podrške Ćosića šefu socijalista. Možda to nije bila piščeva namera, ali on je, ako ništa drugo, malo previše politički iskusan da bi znao da to neće biti tako protumačeno. Kako god, ni to nije sporno, pa bilo u strogom smislu tačno ili ne. „Neka ljubi ko god koga hoće“, kaže stara sevdalinka.
Saopštenje o ovom Susretu Divova, megjutoa, izdalo je Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije, a u njemu je, između ostalog, navedeno da su D. i Ć. razgovarali o „najvažnijim državnim i nacionalnim pitanjima Srbije i srpskog naroda u celini“ (svi citati po „Danasu“ od 20. 4. 2012), a samim tim i „o Kosovu i Metohiji i opstanku srpskog naroda na tim prostorima, Republici Srpskoj, pojavi separatizma i daljeg razbijanja Srbije, međunarodnom položaju i potrebi utvrđivanja jasne državne i nacionalne politike Srbije“, a bogme i o „neophodnosti sabira celokupnih radnih, umnih i materijalnih potencijala za preporod Srbije“ (ne mogu da odolim: mili bože, zamislite samo tu scenu, sede ljudi u Kabinetu, srkuću vrelu Turkušu Bešećerušu i torže(n)stveno toržestvuju o „neophodnosti sabira“!).
Elem, šta je poenta? Ne ove kolumne nego saopštenja Ministarstva, to jest. U redu, Dobrica Ć. je slobodan građanin i u institucionalnom smislu privatno lice, pa može da ide na vanilice gde hoće i s kim hoće, a kome se ne sviđa može samo da mu pljune pod prozor. Ali, kakve veze ima MUP sa čisto političkim razgovorima na opšte-pretenciozne-teme jednog stranačkog lidera i predsedničkog kandidata (pa neka je dotični i ministar unutrašnjih dela) i jednog vremešnog pisca, eks državnika i „Oca Nacije“ u ostavci? Takvo saopštenje u dražesno namigujuće samoreklamerskom pinki-je-video-tita stilu može da izda Dačić lično, ili Socijalistička partija Srbije, ili, šta znam, Institut za istraživanje ruda i gubljenje vremena, ali nikako Ministarstvo unutrašnjih poslova, s čijim zaduženjima i nadležnostima ovaj susret nema i ne može imati ama baš nikakve veze. Osim ako neko ne želi da kaže kako je Ćosić upoznao neukog Dačića sa nekim posebno suptilnim policijskim metodima „borbe protiv separatizma“, ili već tako nešto?!
Jasno je da dvostruki pretendent na republikanski presto Ivica D. i oni koji ga savetuju, procenjuju – i to po svoj prilici ispravno – da je Dobrica Ćosić i dalje nemali moralni i intelektualni autoritet za onaj deo populacije koji bi mogao odlučiti da glasa za njih. Ali, neka onda takvo druženje organizuju i reklamiraju u slobodno vreme, na svom bunjištu, i u svoje ime. Kako se, dakle, zove postupak Dačića alias Ministarstva? Zloupotreba imena i (recimo) autoriteta jedne po zakonu „neutralne“ javne institucije za partikularne ciljeve lične i stranačke političke promocije. Naravno, niti je Dačić samo tada i samo tako namerno pobrkao lončiće, niti je Dačić jedini koji makar i simbolički zloupotrebljava javna dobra za sopstvene, ili u svakom slučaju partikularne probitke. Svima nam je smešno i otužno kada ovaj ili onaj „maze telad“, prenemažu se po pijacama ili se frljaju obećanjima o deset, sto ili milijardu milijardi evropskih, ruskih ili zimbabveanskih para, ali ovi to bar ne rade s pečatom državnih institucija.
Pa dobro, Pančiću, ako je to poenta onog saopštenja, ipak, šta je poenta kolumne? E, na pravu poentu ovog slučaja još ćemo da popričekamo, za sada valja notirati šta i kako molodjec radi, da posle ne bude au-šta-ovo-bi. U neku ruku, Ivica Dačić je danas politički najopasniji čovek u Srbiji. Ali je do daljeg i naš prokleti fatum, tako mu se karte namestile. Možete da ga ne volite i da ga prezirete, ali niti će on zbog toga nestati, niti će mu to oboriti rejting, naprotiv. Pa, šta se onda može s njim? Tjah, ništa impresivno, kao i do sada: staviti ga pod pedagoški nadzor i strogo mu omeđiti područje gde može da čini štetu. Evo, čim ga je u kampanji malko ispustilo, čovek se razgranao u svim pravcima! Je ‘l JASNO? Dašta. Je ‘l ČVRSTO? Ako ga (za)pustite, tek će da bude.
